Oznake

, ,

I. УВОД

Теорија климатских промена Милутина Миланковића није директно повезана са митом о глобалном отопљавању, али је директно супростављена том савременом глобалистичком миту. Академик Владимир Паар је тумачећи Миланковићеву теорију устврдио да је глобално отопљавање мит и то мит нуклеарног лобија, те да се налазимо пред малим леденим добом у коме ће ледници бити чак до Словеније. То значи да не постоје докази да је човек узрочник отопљавања или захлађивања, већ је клима на Земљи у зависности од дешавања на Сунцу као и од орбиталних промена у путањи Земље услед дејства планета Сунчева сiстема као што је то Миланковић тврдио у својој теорији климатских промена. Том ставу се данас приклања значајни број ауторитета на овом подручју науке, а што се детаљније можете погледати на приложеном линку. Можемо закључити да глобалисти желе да нас увере да је човек тај који мења климу на земљу из неколико разлога. Прво, да би имали разлога за депопулацију планете и стварање светске владе. Друго, због утицаја нуклеарног лобија. Треће, због нове врсте пореза или рекета, што је типично за криминализована друштва.

II. КРАТКА РЕФЛЕКСИЈА О МИЛАНКОВИЋЕВОЈ ТЕОРИЈИ

Теорија климатских промена Милутина Миланковића је била добро прихваћена између два рата, док је убрзо након тога интерес за ову теорију опао. Године 1970-76. велика истраживања на бушењу океанског дна потврдила су да је Миланковићева теорија тачна. То је објављено године 1976. кроз бројне научне публикације. Миланковић је тврдио да на Земљину осу утичу друге планете Сунчева система што доводи до различитих осунчавања делова Земље током њене геолошке прошлости. Тиме је Миланковић објаснио појаву антропогених ледених доба – развој људи се дешава у топлим фазама анторопогеног леденог доба. Сходно реченом, Миланковић је пошао од две тезе:

1.   Клима зависи од количине или интензитета осунчавања Земље.

2.   Интензитет осунчавања је променљива појава која зависи од променљивог одстојања и положаја Земље у односу на Сунце, тј од промена у орбити Земље око Сунца.

Миланковић је утврдио да сметње у путањи Земље настају услед дејства планета Сунчева система на Земљу. Он је ту врсту дејства израчунао за прошлих 650.000 година – реч је о схеми осунчавања Земље. Према томе, орбиталне промене, промене у орбити Земље, утичу на промене климе на Земљи. То значи да је Миланковић успоставио орбиталне ритмове климе на Земљи од 100.000 година. Миланковић је предвидео и климатске промене, ритмове на Марсу и Јупитеру. На Јупитеру су још драстичнији ритмови због величине масе Јупитера. Последње ледено доба трајало је 90.000 година, а крај леденог доба само 30 година, јер су температурне промене на Земљи од 7 и више степени биле врло нагле.

Миланковић своју теорију темељи на систему небеске механике сер Исака Њутна. Сходно томе, узроци одступања од Миланковићеве теорије могу бити следећи:

1.              Природне катастрофе.

Нпр. удар небеског тела у Земљу. Прашина која се као последица удара подиже у атмосферу спречава продор Сунчевих зрака, што доводи до глобалног захлађења. Исти ефекат имају и вулкани.

2.              Вештачке катастрофе или антропогени фактор.

С једне стране, човек уништава природу особито кроз уништавање озонског омотача. Истраживачи предвиђају 154 милиона ново-оболелих од канцера коже управо због антропогеног уништавања озонског омотача. С друге стране, кад је реч о ефекту стаклене баште кроз продукцију угљендиоксида и метана – антропогени фактор је занемарљив, јер учествује са само око 1%. Дана 7. априла 2007. године  НБЦ НЕWС је пренео вест о невероватном пролећном захлађењу у Сједињеним државама када је Ускрс био снеговит, леден и очито хладнији од Божића. У Сједињеним државама није забележена хладнија температура у овом периоду године током последњих 100 година. У Кливленду су се спортисти гађали грудвама снега уместо бејзбол лоптицама. Забележена температура је била за 20 до 30 степени нижа неголи што је просечна температура за то доба године. Можемо закључити да гасови тзв. стаклене баште не загревају Земљу. Несумњиво је да постоји висока повезаност између нивоа угљендиоксида у атмосфери и глобалне температуре на планети, али тиме није доказано да концентрација угљендиоксида изазива климатске промене, већ докази упућују на супротан закључак: климатске промене мењају концентрацију угљендиоксида у атмосфери и то је једини узрок њихове корелације. Проф. др Јан Кларк појашњава однос две кривуље: кривуља која показује концентрацију угљендиоксида у атмосфери заостаје за климатском планетарном кривуљом читавих 800 година. То нам јасно показује да концентрација угљендиоксида у атмосфери није узрочник климатских промена, већ услед климатских промена долази до промена у концентрацији угљендиоксида у атмосфери. Проф. др Фред Сингер закључује да је очигледно да концентрација угљендиоксида у атмосфери не може да изазове глобалне климатске промене, а тиме да и човек не може да утиче на глобалну климу. Супротно томе, загревање планете доводи до пораста концентрације угљендиоксида у атмосфери, а што је потврђено и записима у језгру леда вађеним на Антарктику. Од 210 милијарди тона угљендиокисда који се сваке година испусти у атмосферу планете, антропогени фактор доприноси са само 6,3 милијарди тона или 3%. То значи да човек не може значајније утицати на глобалну климу.

Да бисмо објаснили климатске промене морамо се вратити Миланковићевој теорији. Чувени климатолози, Имбри, Хејз и Шеклтон, следећи Миланковићеву теорију климатских промена, тврде да ће се ледено доба вратити као што после јесени нужно долази до зиме. Они веле да ће тада Сједињене државе као и океан око Сједињених држава опет бити залеђени. И управо то ће довести до глобалне катастрофе и геополитичке прерасподеле снага у свету. Питање је када ће се то догодити? Академик Владимир Паар, тумачећи Миланковићеву теорију, вели да се налазимо пред малим леденим добом које ће  трајати идућих 30 година, а у коме ће ледници бити чак до Словеније. А овакве драстичне климатске промене нужно ће довести и до геополитичке реконфигурације света. И отуда је владајућа српска државна концепција подређивања и ропског односа спрам атлантистичких сила заправо одраз не само геополитичког, већ и научног незнања и сулуде политичке авантуре.

Advertisements