Od trenutka kada je Grčka prešla na evro, počela je nekontrolisano da se zadužuje, tako da je spoljni dug Grčke narastao na 160% BDP i zbog neverovatnih nametnutih zelenaških kamata na državne obveznice Grčke od 23%. Sadašnja teška ekonomska situacija u Grčkoj nije slučajna, već je deo strategije atlantista da Grčkoj otmu na ime duga ostrva, sve prirodne resurse i svu imovinu, da porobe i onemoguće svaki evroazijski savez na Balkanu koji bi mogao da se stvori u vremenima velike krize i rata.

Vlada Jorgosa Papandreua je 2011. godine dodatno zadužila Grčku za 110 milijardi evra da bi vratila kredite francuskim i nemačkim bankama, koje su postajale nelikvidne i svojim bankrotom mogle bi da dovedu do sloma evra. Kamata na desetogodišnje obveznice koje Grčka mora da plati iznosi neverovatnih 15%, a kamata na dvogodišnje državne obveznice još neverovatnijih 23%. Ovako skupe, lihvarske i pljačkaške kredite kao i pomoć koju Evropska unija odobrava Grčkoj nije moguće finansirati iz realne ekonomije Evropske unije, već štampanjem evra bez pokrića, a Evropska centralna banka koja je zadužena za štampanje evra je zapravo u vlasništvu privatnih bankara, što znači da država nije vlasnik novca, već novac pozajmljuje od bankarskih lihvara koji kontrolišu centralne banke tih država kao i Evropsku centralnu banku u koju su ove centralne banke država članica okupljene, tako da danas kontrolu nad evropskim i svetskim monetarnim sistemom ima 40-tak porodica bankarske pseudoelite. Ovaj novac se samo prividno zadržava u Grčkoj da bi se ubrzo vratio u francuske i nemačke banke. Podsetio bih da su Rotšildovi govorili da su njihovi najveći neprijatelji oni koji ne uzimaju njihove kredite. Šta je suština ove velike igre bankarske pseudoelite? Pljačka nacionalnog blaga i rasprodaja čitave države. Po svemu sudeći, Grčka će kompletnu imovinu, ostrva, infrastrukturu, elektroprivredu, zemlju, prirodne resurse, puteve, aerodrome, telekomunikacije i sve što ima izgubiti na otplati dugova i zelenaških kamata poveriocima. Dejvid Rokfeler je priznao da će oni izazvati svetsku krizu i globalni rat pred kojim se nalazimo ne bi li uveli novi svetski poredak u kome će čitav svet postati vlasništvo malobrojne grupe bankarskih lihvara.

I Srbiji kao i svakoj državi koja ima aranžman sa MMF-om preti argentinski i grčki scenario – totalna propast i rasprodaja države bankarskoj pseudoeliti koja države kupuje lažnim novcem, novcem bez pokrića, što je drugo ime za pljačku i lopovluk. Javni dug Srbije krajem januara ove godine iznosio je 14,7 milijardi dolara, a na kraju 2011. godine popeo se na 46,4% BDP-a iako je zakonom postavljen limit zaduženja od 45%BDP-a, a prognoze su da će do kraja 2012. godine javni dug porasti na 55% BDP-a. Proizvodnja je sve manja, a rast kursa evra uvećava udeo javnog duga u BDP-u, jer se dug u devizama podmiruje sve slabijom proizvodnjom koja se iskazuje u dinarima. Pristupanjem Evropskoj uniji, Srbija će izgubiti Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, jer u članu 28 Lisabonskog sporazuma stoji da države članice EU moraju da imaju jedinstvenu carinsku tarifu prema trećim zemljama. Šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer potvrdio je da će Srbija ulaskom u EU morati da se odrekne Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom. To će za Srbiju značiti gubitak veći od milijardu dolara godišnje. Usto, ove godine dolazi nam na naplatu i 6 milijardi duga preostalog još iz vremena SFRJ. U oktobru 1991. dug SFRJ iznosio je 16 milijardi dolara, a jula 2009.. godine države koje su činile SFRJ dugovale su neverovatnih 184,98 milijardi dolara. Podsetimo se da je tadašnji potpredsednik Savezne vlade DOS-a, profesor političke ekonomije Miroljub Labus, nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB-u i ostalim poveriocima iako je sam MMF blokirao plaćanje kamata za vreme građanskog rata. Labus je tada potpisao i da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na blokirana sredstva u stranim bankama, koja ni do danas nisu vraćena, a reč je o sumi od 1,7 milijardi dolara. Na taj način je samo ovim potpisom Labus oštetio i opljačkao državu za 8,6 milijardi dolara. U rušenje Miloševićevog režima bankarski lihvari su uložili oko 200 miliona dolara, a zaradili 12,4 milijardi dolara, od čega 8,6 milijardi dolara na kamatama, 1,7 milijardi dolara na otetim sredstvima i 2,1 milijardi dolara na proračunatim kamatama na naša zamrznuta sredstva. Isto tako, treba se podsetiti i da je Mlađan Dinkić omogućio odlivanje novca iz Srbije, čime je iz Srbije opljačkano milijarde dolara, tako što je omogućio da firma Anteksol, na čijim računima su bile ogromne svote novca, postoji do kraja 2003. godine iako je njen vlasnik Beogradska banka na Kipru izgubila licencu mnogo ranije, čime je taj novac opljačkan i preseljen na egzotična ostrva. A nakon toga Dinkić je naložio krivotvorenje izveštaja o firmi Anteksol da bi prikrio trag opljačkanom novcu iz Srbije a koji je išao preko Anglo-jugoslovenske banke u Londonu. Mlađan Dinkić je Beogradsku banku likvidirao sa ciljem da eliminiše legitimne potražioce tih sada opljačkanih para.

Ugledni svetski ekonomista Jozef Stiglic razotkriva način na koji MMF uništava države kojima navodno pomaže. Najpre se analizira ekonomija dotične države, a potom Svetska banka za obnovu i razvoj državi-žrtvi uručuje tipski plan u četiri faze čiji je cilj totalna pljačka i kontrola države-žrtve. Prva faza je privatizacija državne imovine sa ciljem da čitava država postane vlasništvo bankarske pseudoelite. Druga faza je liberalizacija tržišta da bi se omogućilo da kapital nesmetano izlazi iz zemlje koja se time dodatno pljačka. Treća faza je tržišno određivanje cena, što znači drastično povećavanje cena hrane, komunalnih usluga i energenata pri čemu cena rada, plate i penzije, ostaje na istom nivou ili se čak i smanjuje. Četvrta faza ili ekonomsko ubistvo države-žrtve označava totalno privredno i ekonomsko uništenje dotične države. Na primer, u Indoneziji 1998. godine je MMF ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, što je izazvalo opštu glad, a u Boliviji su izbile demonstracije zbog drastičnog povećanja cene vode po nalogu MMF-a. U takvoj situaciji država-žrtva je prinuđena da po bagatelnim i smešnim cenama rasproda svu državnu imovinu.

Džon Perkins, koji je sa 26 godina bio regrutovan od strane Nacionalne sigurnosne agencije Sjedinjenih država, napisao je knjigu „Ispovest ekonomskog ubice“ u kojoj opisuje svoj posao ekonomskog ubice zemalja koje se žele porobiti, uništiti i opljačkati. Džon Perkins piše da je njegov glavni zadatak bio da ubedi zemlju-žrtvu da uzme velike kredite od MMF-a i Svetske banke pri čemu novac ne bi odlazio u privredu te zemlje, već na velike infrastrukturne projekte i velikim korporacijama, tako da bi korist od kredita imale samo familije koje su vlasnici korporacija, a građani bi bili dovedeni do pauperizacije i prosjačkog štapa. Krajnji cilj ove prevare sa kreditima štampanim novcem bez pokrića jeste da se ciljana zemlja pokori i da se, kada dotična država ne bude u mogućnosti da servisira kredite, za male pare pokupuju prirodni resursi, sva privreda i ekonomija dotične države. Na taj način celi svet bi postao privatni posed, privatno vlasništvo 40-tak familija koje kontrolišu bankarski sistem sveta. Ovaj scenario primenjen je i na Grčku, ali se uveliko primenjuje i na Srbiji. Kakav je izlaz iz dužničkog ropstva? Da li Argentina i Ekvador, koji su tek kada su otkazali poslušnost i pokornost MMF-u počeli da se privredno oporavljaju, mogu da budu vodilja za grčki i srpski narod? Kakav je vaš savet grčkom i srpskom narodu u ovim vremenima neokolonijalizma ili dužničkog ropstva?

Da zaključim, MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija služe interesima bankarske pseudoelite i njihovih kompanija. Glavni ciljevi ovih parainstitucija jesu uspostavljanje novog robovlasničkog sistema na planetarnom nivou pod nazivom dužnički kolonijalizam. Razrađen je plan od nekoliko faza kojim se porobljavaju ekonomije i elite nacionalnih država. U prvoj fazi treba srušiti sve zaštitne mere domaće proizvodnje, a sa ciljem potpunog uništenja domaće industrije usled čega profitiraju globalističke kompanije međunarodnih lihvara. Takav ropski položaj namenjen je državama nižeg reda, koje su osuđene na robovlasnički odnos spram ekonomskih sila sveta. Nasuprot tome, ekonomske sile sveta, poput Sjedinjenih država, Evropske unije i Japana, nastoje da izbegnu svoje obaveze prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji na taj način štiteći sopstvenu proizvodnju preko carinskih barijera i subvencija namenjenim domaćoj proizvodnji. U drugoj fazi se nameće privatizacija državne i društvene imovine. Privatizacija u državama u tranziciji uvek je bila ozakonjena pljačka državne i društvene imovine zbog njihovog obezvređivanja. U trećoj fazi se nalaže stalna devalvacija nacionalne valute i tzv. klizni kurs. Krajnji cilj ovakve politike MMF-a je uništavanje i razaranje države. Takva država, koja je silom idiotizma vladajuće pseudoelite postala robom MMF-a i internacionalnih lihvara, biva prinuđena da deficit nadoknađuje novim zaduživanjima kod MMF-a po formuli: kreditiranje dovodi do bede i pauperizacije, a nova zaduživanja samo još više produbljuju tu bedu i pauperizaciju čitavog društva. Edvard Goldšmit je stoga tačno ustvrdio da država koja uzme zajam od MMF-a postaje kolonija, dakle rob lihvarske internacionale. U četvrtoj fazi dužničkog ropstva zahteva se da se privatni dug konvertuje u javni i državni. U krajnjoj fazi ropstva dolazi do paradoksa da država finansira sopstveno zaduživanje, što dovodi do akumulacije dugova i bankrota takve robovske države. Na osnovu svega rečenog možemo zaključiti da NIKAKAV EKONOMSKI RAZVOJ NIJE MOGUĆ PO DIKTATU MMF-a, već jedino ekonomska smrt i propast nacionalne države.

To nam dokazuju i uspešni primeri ekonomskog rasta azijskih država, koje su sve redom razvijale izvan diktata MMF-a i Svetske banke. Otuda je u tim državama domaća proizvodnja zaštićena, a nacionalna država je ta koja planira razvoj grana industrije i subvencionisanje privrede.

Advertisements