Tokom jedne godine na površinu Zemlje dođe 190 miliona teravat časova energije sunčevog zračenja. To bi značilo da je solarna energija koja stigne na Zemlju tokom samo 6 časova sasvim dovoljna da bi se podmirile celokupne svetske potrebe za energijom. Oko 37% svetskih potreba za energijom podmiruje se proizvodnjom električne energije. Da bi se zadovoljile sve svetske potrebe za električnom energijom sa konvencionalnim sistemima za apsorpciju solarne energije bila bi neophodna površina zemljišta od 150 puta 150 km2. Shodno rečenom, solarna energija je obnovljivi, ekološki vid energije koji u potpunosti može zameniti neobnovljive izvore energije i zadovoljiti sve svetske potrebe za energijom.

Međutim, u svetu se električna energija većinom dobija iz neobnovljivih izvora energije: iz fosilnih goriva 68%, a iz nuklearnih elektrana 13%. Od obnovljivih izvora energije, najzastupljenija je energija vode sa 16%, dok su ostali obnovljivi izvori energije zastupljeni sa nešto više od 3%.

Energija Sunčeve radijacije u Srbiji je za 30% veća negoli u Srednjoj Evropi, a za 40% je viša od evropskog proseka. Na primer, u Nemačkoj je vrednost energetskog potencijala solarne energije u iznosu od oko 1000 kWh/m2, dok u Srbiji vrednost energetskog solarnog potencijala iznosi oko 1400 kWh/m2. I pored toga, u Nemačkoj su solarne električne centrale ukupnog kapaciteta od oko 22 gigavata zamenile oko 20 atomskih centrala, dok se  EPS  i dalje temelji na lignitu kao nebnovljivom izvoru energije.

Postoje tri načina iskorišćavanja solarne energije: solarni kolektori, fotonaponske ćelije i sistem fokusiranja sunčevog zračenja. Solarni kolektori pretvaraju sunčevo zračenje u toplotnu energiju, fotonaponske ćelije ga pretvaraju u električnu energiju, a sistemi za fokusiranje solarne energije služe za pogon velikih generatora električne energije od više desetina megavata. Problem kod konvencionalnog iskorišćavanja solarne energije je akumulacija toplotne energije. Zbog nerešenog problema akumulacije toplotne energije, na primer, velike elektrane sistema fokusiranja tipa Power Tower ili Dish moraju da greju tečnost drugim izvorima energije kada nije dostupna solarna energija. Zbog problema sa akumulacijom Sunčeve energije, do sada nije bilo moguće solarnom energijom u potpunosti zameniti neobnovljive izvore energije.

Jedinstvena šansa za Srbiju je otkriće prof. dr Vladana Petrovića kojim je rešen problem akumulacije sunčeve energije tokom čitave godine (450 kWh po jednom kubiku zapremine akumulatora), dakle i u zimskim mesecima. Dr Vladan Petrović bio je profesor na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu. Doktorirao je u Ahenu u Nemačkoj. Napisao je 55 naučnih radova, i patentirao 36 svojih pronalazaka. Bio je direktor za razvoj novih tehnologija u čuvenom nemačkom koncernu Tisen Krup,a sada je na čelu firme Alternativna energija iz Kragujevca. Sistem za iskorišćavanje solarne energije prof. dr Vladana Petrovića sastoji se iz dva dela. Prvi deo je koncentrator koji fokusira Sunčevu energiju u žižnoj ravni na 1000 stepeni tokom zime, a do 2000 stepeni tokom leta (nemačke firme su dostigle maksimalnu temperaturu od 1000 stepeni u žižnoj ravni). Drugi deo je akumulator gde se solarna energija može skladištiti tokom čitave godine tokom celog dana. Prof. dr Vladan Petrović je izumeo specijalni način izolacije akumulatora koji obezbeđuje da toplotni gubici tokom godine budu manji od 6%. Na taj način je omogućeno da se solarna energija i tokom noći i tokom zime može koristiti za grejanje ili proizvodnju električne energije bez potrebe za dodatnom energijom iz drugih izvora. Današnje konvencionalne solarne elektrane mogu da koriste sunčevu energiju dok Sunce ne greje najviše još tokom 6 sati, a akumulator prof. dr Vladana Petrovića omogućava skladištenje i korišćenje solarne energije tokom svakog dana čitave godine. Sistemom akumulacije solarne energije prof. dr Vlada Petrovića omogućeno je fokusiranje oko 20% solarne energije i tokom zime kada su zabeležene temperature u koncentratoru i do 1000 stepeni.

U selu Badnjevac kod Kragujevca izgrađeno je pilot postrojenje za korišćenje Sunčeve energije prema nacrtu prof. dr Vladana Petrovića. Čitav projekat je finansirala engleska firma Store Energy. Koncentrator termičke snage 50 kilovata, koji se se preko računarskog programa prilagođava poziciji Sunca, prečnika je 13 a visine 18 metara. Na primer, za grejanje čitavog grada Kragujevca bilo bi potrebno izgraditi solarnu elektranu od 20MW. Klasična solarna elektrana od 20MW imala bi preko 80.000 solarnih kolektora i rasprostirala bi se na oko 50 hektara zemljišta. Takva je, na primer, solarna elektrana u Turingemu u Nemačkoj koja snabdeva preko 5000 domaćinstava električnom energijom. Za razliku od klasičnih solarnih elektrana, sistem akumulacije solarne elektrane prof. dr Vladana Petrovića zauzima mnogo manje prostora, odnosno zemljišta, budući da bi za grejanje grada Kragujevca bilo neophodno instalirati samo 390 koncentratora prečnika 13 a visine 18 metara i jedan akumulatora prečnika i visine 90 metara. Usto, cena materijala koji se koriste prilikom izgradnje koncentratora i akumulatora prof. dr Vladana Petrovića umnogome su manje od cene klasičnih sistema za iskorišćavanje solarne energije.

Švajcarska firma New Energy Finance iz Ciriha izračunala je da je cena MWh električne energije dobijene iz najefikasnijih klasičnih solarnih elektrana oko 275 dolara po MWh, dok je cena iste količine električne energije dobijene u termoelektranama na lignit oko 60 dolara. U poređenju sa tim, procenjena cena električne energije dobijene s pomoću sistema koncentrisane solarne energije prof. dr Vladana Petrovića bila bi manja od cene za energiju dobijenu u termoelektranama. Klasični sistemi sa fotonaponskim modulima koštaju 4 do 6 evra po W. Uz prosečnu godišnju potrošnju od 750 do 1500 kWh po kW fotonaponskog modula, cena solarne struje sa klasičnim fotonaponskim modulima bila bi od 20 do 40 evrocenti po kWh. Za razliku od klasičnih sistema, cena solarne električne energije sa sistemom prof. dr Vladana Petrovića iznosila bi ispod 10 evrocenti po kWh.

I pored toga, državna uprava u Srbiji nije pokazala nikakvo interesovanje za pronalazak prof. dr Vladana Petrovića za razliku od kompanija iz dvadesetak zemalja u svetu, od Nemačke do Indije. Uredbom Vlade Srbije o sticanju statusa povlašćenog proizvođača električne energije favorizovane su elektrane na vetar sa ograničenjem do 500 MW snage u odnosu na solarne elektrane gde je postavljeno ograničenje za status povlašćenog proizvođača od 10 MW. Ovo je iracionalna uredba ako se ima u vidu da je energija vetra varijabilna i nepredvidljiva, da ne može zameniti kao solarna energija neobnovljive izvore energije, da lopatice elektrane na vetar stvaraju buku i ugrožavaju život i staništa ptica. Ovakva iracionalna uredba je doneta samo iz razloga što će će se kompanija Miodraga Kostića, predsednika MK grupe – MK Fintel Wind baviti proizvodnjom električne energije uz pomoć vetra. Da Vlada Srbije ne zastupa interese države i građana, odnosno birača, već krupnog kapitala dovoljno govori činjenica da je meni i advokatu preko 500 radnika Galenike kojima je oduzeto pravo na besplatne akcije koje im po Zakonu privatizaciji pripada u Skupštini Srbije od predsednika jednog od skupštinskih odbora, koji je ujedno i visoki funkcioner jedne od vladajućih stranaka, bilo otvoreno rečeno da je on kao predsednik skupštinskog odbora advokat krupnog kapitala, a da ga uopšte ne zanima to što je država opljačkala građane.

Problem klasičnih solarnih elektrana kao i elektrana na vetar je što ne mogu opstati bez subvencija, tzv. „feed in tarifa”. Kada se u Španiji, u kojoj je sa 66% najprisutnija fotonaponska solarna industrija u Evropskoj uniji, u aprilu 2010. godine budžetski deficit popeo iznad 11% bruto domaćeg proizvoda (BDP-a),  Vlada Španije je morala da smanji „feed in tarife” za solarnu energiju iako su one zakonom bile garantovane za period od 25 godina. To je dovelo do velikih gubitaka i propasti kompanija koje su se bavile solarnom energijom. U Nemačkoj, državi koja je sa 33% zastupljena na evropskom fotonaponskom tržištu, smanjivanje subvencija dovelo je do rekordnog povećanja dažbina i poreza na električnu energiju za više od 40%. Subvencije za solarnu energiju padaju na teret domaćinstava preko uvećanih računa za struju. a primenjuju se tokom 20 godina. Ukupno uvećanje računa za struju u Nemačkoj tokom 20 godina zbog „feed in tarifa” iznosiće oko 36 milijardi dolara.

I pored toga, Vlada Srbije je 2012. godine potpisala ugovor sa američkom kompanijom (sa sedištem na Malti) Sekjurum ekviti partners internešenel, za gradnju najveće solarne elektrane u Evropi na 3000 hektara ukupne snage 1000 MW. Ovakva klasična solarna elektrana bez subvencija koje će plaćati potrošači električne energije nužno će se završiti kao propala investicija. A subvencije za solarnu energiju su Uredbom Vlade ograničene na elektrane do 10 MW, a teško je očekivati da će potrošači moći da podmiruju uvećane račune za električnu energiju. Prosečna cena električne energije u Srbiji biće 5,5 evrocenti po kilovatčasu, a cena struje iz klasičnih solarnih elektrana je 20 do 40 evrocenti po kilovatčasu. Postavlja se pitanje ko će da plati tu razliku? Niko drugi do poreski obveznici, potrošači.

Možemo se zapitati zbog čega Vlada Srbije ne podrži novu tehnologiju korišćenja solarne energije koju je otkrio prof. dr Vladan Petrović, a koja bi Srbiji obezbedila monopol u korišćenju solarne energije i preporodila privredu Srbije. Glavni razlog je što bi tim monopolom bile ugrožene svetske kompanije koje su lideri u fotonaponskoj industriji poput – BP, Amoco, Shell, Sharp, Mitsubishia, Kyocera itd. Kao što možemo da uočimo, među predstavnicima fotonaponske solarne industrije nalaze se i vodeće naftne kompanije. Ako bi Vlada Srbije radila u interesu države i njenih građana, a ne zapadnih sila i korporacija, onda bi podržala solarni projekat prof. dr Vladana Petrovića i time bi omogućila da i industrija Srbije uzme učešće u najvećem solarnom projektu na svetu vrednom 550 milijardi dolara, a koji predviđa izgradnju solarnih elektrana u Sahari, u severnom delu Maroka.

Ministarka energetike u Vladi Srbije, Zorana Mihajlović Milanović, koja je postala poznata po iracionalnim idejama za ukidanje Srbijagasa, što je protivno interesima i Srbije i Rusije, bila je u Badnjevcu kod prof. dr Vladana Petrovića, ali nije pokazala nikakvo interesovanje za novu tehnologiju u iskorišćavanju solarne energije koja bi preporodila privredu Srbije. Ona je do 2006. godine bila član G17 plus, a od 2010. godine je postala član Predsedništa SNS-a. Njen glavni zadatak je da se sruši srpsko-ruski sporazum o Južnom toku. Takvo iracionalno rušenje jednog međudržavnog sporazuma nije u interesu ni Srbije ni Rusije, ali je zato geopolitički strateški cilj evroatlantskih sila. Zorana Mihajlović Milanović zapaženi  je član i analitičar Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond). To neprofitan skup intelektualaca, registrovan kao fond sa sedištem u Beogradu, koji ima za cilj integraciju Srbije u EU i NATO pakt. Strategija za rušenje srpskog-ruskog sporazuma Južni tok razrađena je u okviru ISAC fonda. Savetodavni odbor ISAC fonda čine: Patrik Rok, savetnik premijera Velike Britanije, Amadeo Votkins, savetnik za strateška planiranja u OEBS-u, Štefan Lene, direktor Odbora za inostrane poslove u Ministarstvu spoljnih poslova Austrije, Miroslav Lajčak, Alojz Peterle, Erhard Busek, Ivan Vejvoda, Sonja Liht i Milica Delević. Problem Srbije je što ministri u Vladi ne rade za interese svoje zemlje i njenih građana, već za geostrateške interese zapadnih sila, a koji se, prema tzv. Reganovoj doktrini po kojoj su nevladine organizacije postale paravan za delovanje zapadnih obaveštajnih agencija, najlakše instrumentalizuju preko ovakvih i sličnih nevladinih organizacija ili fondova za indoktrinaciju kadrova.

Advertisements