САД ПРЕЗАДУЖЕНЕ, РУСИЈИ ПОТРЕБАН НОВИ ЕКОНОМСКИ МОДЕЛ

АМЕРИЧКА ДУЖНИЧКА „ЦРНА РУПА“ ОД 70 БИЛИОНА ДОЛАРА

Политички челници САД су ове године наметнули Русији селективне економске санкције због, како тврди званични Вашингтон, „директне умешаности у оружани конфликт на југоистоку Украјине“, а московски дневни лист „Свабоднаја преса“ се тим поводом пита може ли најпространија и  стратешки важним сировинама  најбогатија земља света да одоли том притиску  и каква је истинска снага и перспектива руске привреде  у односу на америчку.
Поређењем неких основних показатеља стања националних економија може се јасно уочити да је привреда САД још увек, упркос све очитијим слабостима, без премца у свету јер обухвата, према подацима водећих међународних финансијских институција, око 16,6 одсто глобалног бруто домаћег производа (БДП), мереног по паритету куповне моћи, док је руско учешће у том погледу знатно скромније – 3,6 процената.
Подаци  Међународног монетарног фонда  (ММФ) показују да су САД лани оствариле БДП од приближно 16,2 билиона (хиљаде милијарди) долара. Исти руски показатељ је битно мањи – свега око 2,1 билион долара. Али, ако се помније анализирају неки главни макроекономски показатељи, видљиво је да у америчкој привреди има поприлично проблема, а један од највећих је дужничка „црна рупа“ тешка више од 70 билиона (хиљада милијарди) долара.
Руски аналитичар Михаил Хазин, који већ две деценије помно прати збивања у привреди САД,  је пре више од три године устврдио да сви амерички дугови вишеструко премашују суму коју  „признају“ федералне власти у Вашингтону. То исто је лани поновио и економиста Џејмс Хамилтон, професор на Економском универзитету у калифорнијском граду Сан Дијегу.
Хамилтон је показао, анализирајући све дужничке обавезе прве економске силе света поткрај 2012. године, да су те дубиозе нарасле, рачунајући федерални ниво, задужења савезних држава и локалних управа, али и издатке настале због давања  гаранција бројним приватним компанијама којима је, после избијања финансијске кризе у лето 2008. године, запретио банкрот, а такође и зајмове дате великим парадржавним хипотекарним организацијама и другим угроженим институцијама,  на фантастичних  70 билиона долара. Та сума је била око 4,5 већа од дугова које је Министарство финансија САД у то време обзнанило као укупано дуговање савезне државе, а приближно је једнака годишњој вредности глобалног БДП.
Занимљиво је да се водећа америчка гласила нису превише трудила да дају нарочит значај Хамилтоновом открићу, иако су подаци које је он саопштио били више него шокантни. Руска глобална тв мрежа Раша тудеј је почетком августа прошле године објавила поменуту анализу калифорнијског економисте да би то исто учинила половином тог месеца, али у доста скученом обиму, позната Фокс телевизија. Званичници у Вашингтону уопше нису ни реаговали на тај извештај, већ су упорно „гуслали“ да је федерални дуг у порасту и „нешто већи од процењене вредности БДП“.
Реагујући на анализу Хамилтона, један неименовани амерички економиста је оценио, на сајту Фокс њуза,  да укупан ниво америчких дугова „вероватно премашује суму од сто билиона долара“. Према званичним подацима, само од почетка избијања глобалне финансијске кризе федерални дуг САД је увећан  за пет билиона долара, док о експлозији свих других дугова, а које је помно проучио професор Хамилтон, званични Вашингтон и даље упорно ћути.
Хазин је у својој ранијој анализи показао да је сваки амерички грађанин, само на основу „званично признатог федералног дуга“ задужен,  у просеку, са више од 45 хиљада долара, као и да су ти дугови вишеструко већи ако се „приброје“ и сва остала дуговања. Американци сада, према оцени руског експерта, троше оно што ће њихови наследници морати „дебело да плате и врате“ како се не би суочили са потпуним економским и социјалним суновратом.
Кад се имају у виду ове колосалне бројке око стварне вредности америчког дуга, јасно је да подаци о, например,  америчком трговинском дефициту, који је протекле године „тежио“ око 500 милијарди долара, делује малтене безазлено. Као и и чињеница да је приближно половина тог негативног салда забележена  услед још увек велике зависности САД од увозне нафте. У тој индустрији укњижен је спољнотрговински минус од 232 милијарде долара.
Вишедеценијски монополски положај америчког долара, у глобалној трговини и међународним финансијама омогућује, међутим, да САД само на основу такозване емисионе добити годшње „инкасирају“, како је израчунао Хазин, суму вредну око десет одсто сопственог БДП. То значи да би ове године, уз претпоставку да БДП највеће економске силе света не буде мањи од 16,5 билиона долара, Вашингтон на описани начин зарадио  око 1,65 билиона долара „без икаквог труда и рада“. То је огроман новац, довољан да се покрију не само годишњи гигантски трошкови војног буџета, од 620 милијарди долара , већ и подмири текући трговински мањак, али и низ других великих минуса у државној каси.

МОГУЋ СЛОМ „НАЈВЕЋЕГ СВЕТСКОГ КАЗИНА“
Поменутим  слабим местима америчке привреде треба свакако додати и постојећу „лабилну“ ситуацију на Вол стриту, том „највећем светском казину“, а који би могао изненада да „рухне“. Слом тог финансијског тржишта експерти не искључују  због тога што се на њему тргује ничим покривеним и огромним сумама деривата, или изведених хартија од вредности. Само 25 великих банака у САД имају тих берзанских папира у фантастичној вредности од близу 240 билиона долара, или око 40 одсто од укупне суме таквих инструмената на међународном финансијском тржишту.
Тржиште деривата могло би изненада да „пукне“ и изазове слом америчких и светских финансија можда и већи од оног који се догодио у време Велике депресије тридесетих година прошлог века. Због те могућности постаје јасно због чега многи утицајни и угледни међународни економисти, а међу њима и чувени Нуриел Рубини који је први проговорио о избијању најновије глобалне финансијске кризе,  с опрезом гледају на даљи опоравак „глобалне велесиле у опадању“.
Када се сви наведени ризици ставе у други план и погледају реално „опипљиве“ бројке, па се на тај начин оцењује стварна снага америчке и руске економије, треба истаћи да САД, између осталог, знатно надмашују Русију и према оствареном експорту. Лани је Америка забележила извоз робе и услуга од 2,27 билиона долара, а Русија свега 523,3 милијарде, уз преовлађујући учешће нафте и гаса од 66,9 процената.
РУСИЈА КАО СИРОВИНСКИ ДОДАТАК ЗАПАДА
Многи аналитичари у Москви, посебно они кртички настројени према актуелној власти, не либе се да кажу како је њихова земља доведена, после пропасти Совјетског савеза 1991. године, у положај правог „сировинског додатака Запада“ и да је практично „изгубила економску независност“, јер „судбински зависи од нафтне и гасне цеви“.
Ове јесени нафта је, због повећане понуде из Саудијске Арабије и неких других земаља чланица организације ОПЕК, али и стагнирајуће глобалне тражње, осетно појефтинила на око 80 долара по барелу од 159 литара. То доводи директно у опасност реализацију руског буџета у идућој години, па се појачава притисак на централну власт у Москви да драстично промени економску политику која се у дужем раздобљу заснива углавном на великим девизним приходима од испорука нафте, гаса и других стратешких производа.
Интересантно је да већина руских економиста тек у други план ставља за многе неспорна настојања америчке администрације да помоћу „нафтног оружаја“, што значи наглим и високим обарањем цене главне енергетске сировине на главним светским берзама у Њујорку и Лондону, дисциплинује руску власт и натера је да и даље спроводи спољну и унутрашњу политику која потпуно одговара стратешким интересима САД.
Председник Русије Владимир Путин је, на последњем самиту лидера групе 20 индустријски најмоћнијих земалја у Аустралији, такође указао на објективне, тржиштне, разлоге појефтињења нафте, али је истовремено упозорио да ће даље нагло појефтињење те виталне сировине бити штетно и за све оне (читај САД ) који такву политику нафтних цена упорно намећу. Та опаска се  пре свега тиче Саудијске Арабије, али и других експортера из организације ОПЕК.

РУСИЈА ТРЕБА ДА ПРОМЕНИ ЕКОНОМСКУ ПОЛИТИКУ
Један од главних економских саветника руског председника Сергеј Глазјев је још пре две године јавно затражио од Путина да се одлучи за снажну диверзификацију руске привреде, уз истовремену дедоларизацију и друге суштинске промене монетарне политике, како би се  битно подстакао раст домаће индустрије и пољопривреде.
Глазјев, који је при крају совјетске ере постао најмађи доктор економских наука у некадашњеој „првој земљи социјализма“, такође упорно тражи и потпуно повлачење огромног руског капитала из западних оф – шор зона, јер се тим новцем, како је он каже, могу финансирати велики инфраструктурни и други развојни пројекти у Русији.
Противници садашњег економског курса Русије сматрају погубним и податак да велике руске компаније, које су  због високих камата у њиховој земљи годинама позајмљивале велика средства од западних банака, сада дугују својим повериоцима више стотина милијарди долара и да је и то јак разлог због чега хитно треба мењати не само постојећу монетарну политику већ и цео економски модел.
Нова економска политика омогућила би Русији да у средњерочном периоду има високе стопе раста БДП од осам до десет одсто и у исто време буде врло отпорна на могуће нове „ударе“ од стране САД и других јаких економских сила, убеђен је Глазјев.
Он је те и друге своје идеје о нужном заокрету у руској економској политици доставио, у опширној анализи, шефу Кремља, уз упозорење да ће уколико се привредни модел који  препоручује не примени „неминовно доћи прво до успоравања, а потом и потпуног престанка привредног раста“.
У пролеће прошле године Глазјев је још једном позвао Путина да учини одлучан отклон и прекине да одобрава спровођење  „погубне либералне економске политике“, указујући да ће привредни раст који је тада  почео да се „топи“, врло брзо сасвим престати.
После  „кочења“ које је руска привреда доживела услед западних санкција, високог одлива капитала и практичног престанка спољног кредитирања, сада се тај сценарио на који је указивао Глазјев већ остварује, а притисак противника досадашњег економског курса на Путина се све више појачава.
Спорови око даље економске стратегије у Русији су, наиме, у последње време све заоштренији и за сада није јасно да ли ће се и када Путин, због негативних последица спољне и унутрашње кризе, одлучити да мења економску политику која, како је досадашњ пракса показала, једино добро функционише са врло високим извозним приходима од продаје нафте и природног гаса.

МАЛИ БИЗНИС ДОНОСИ АМЕРИЦИ ПРЕДНОСТ
Сви виђенији руски економски стручњаци су иначе сагласни да је америчка привреда, упркос наведеним и другим очитим слабостима, укључујући и добрим делом „изношену“ инфраструктуру, хаотичну ситуацију у здравству и целој социјаној сфери (око 60 милиона сиромашних Американаца сада прима бонове за храну) и даље   у великој предности у односу на њихову земљу.
У анализама руских економиста се тако наводи и да САД  имају огроман прилив страних и домаћих инвестиција, које се мере билионима долара, а располажу и са много компанија, популарно названих бизнис – анђели које на основу заједничких пословних уговора купују вредне идеје од малих и средњих фирми и таква оригинална решења продају за велики новац гигантским корпорацијама. То на крају резултира отварањем бројних нових радних места, а утиче чак са 21 одсто у расту америчког БДП.
Утицајни амерички бизнис – експерт Пол Рејнолдс наводи у једној анализи да међу просечним Американцима, који су већ остварили право на пензију, сваки други мушкарац је у току своје радне каријере једну или више године обављао самосталну предузетничку делатност. У САД сада има 29,6 милиона малих и средњих предузећа, док у Русији та врста фирми, ако се изузму углавном посредничке компаније, још у раној фази развоја.
Мали бизнис у САД, који називају и „трећим стубом националне економије“, сада остварује око 50 одсто БДП и заслужан је за 55 одсто расположивих радних места. Додуше, ваља поменути да у том сегменту предузетништва има и много оних који изгубе уложени капитал, када се покаже да су инвестирали „ у лош посао и у лоше време“.
Током протеклих двадесетак година САД су, иначе, изгубиле милионе радних места у малом бизнису, али и неким великим и важним привредним гранама, јер је у тим секторима Кина преузела примат, помоћу супер – јефтине радне снаге и ниских цена за своје бројне производе које успешно продаје на светском тржишту.
Русија до сада, међутим, није успела да омасовни мали и средњи бизнис, јер милиони запослених у државним службама и монополским предузећима попут, например, гигантског „Гаспрома“ и „Росњефта“, ни мало не жуде за „чарима“ приватног бизниса. Многи од тих људи  добро памте „златно“ совјетско време, када је радно место било загарантовано, као и разне друге социјалне привилегије (дугачак и плаћен годишњи одмор, бесплатно здравство и школство, рани одлазак у пензију за мушкарце са навршених 60 а жене 55 година) које су радницима у САД још увек недоступне.
КАКО СУ СЕ НАГЛО ОБОГАТИЛИ РУСКИ ОЛИГАРСИ ?
У Русији је, убрзо после слома Совјетског савеза, почела убрзана и у правом смислу те речи пљачкашка приватизација. У том процесу су појединици, у спрези са врховима извршне власти, а повезани и са кримогеним светом, успели за кратко време да буквално запоседну огромне пословне системе, па чак и виталне делове тако важних индустријских грана као што су нафтна и индустрија метала. Није на одмет подсетити да је исти процес у САД највећим делом окончан још у последњој четвртини 19. века када су данас чувене богаташке породице Рокфелер, Морган и друге стекле, разним преварама па и бројним злочинима, огромно богатство.
Чињеница да је према једној анализи „Форбса“ 110 најбогаијих руских олигарха пре две године располагало имовином вредном више од 400 милијарди долара, или око четвртине БДП земље, довољно говори колико је огромна разлика сада између уског слоја најимућнијих и десетина милиона малоимућних људи у земљи из које су њени најбогатији житељи до сада изнели, у циљу избегавања плаћања пореза, у разне западне „пореске рајеве“ више од билион долара, па је тај новац помогао Западу да умањи, а у неким случајевима и избегне, негативне ефекте привредне кризе.
Долазак Путина на чело извршне власти, почетком прошле деценије, није уопште пореметио процес брзог „креирања“ нових руских богаташа, јер су неки међу њима, који су у време „Велике криминалне револуције“ и раздобља власти првог руског председника Бориса Јељцина стекли прве милијарде долара, у Путиновој ери вишеструко увећали властити иметак.
Путин је, међутим, успео у великој мери да те нове богаташе дисциплинује и натера их да део свог енормног богатства врате у своју земљу и тиме помогну његове напоре да ипак колико-толико успостави потпуно изгубљену социјалну равнотежу и даље осиромашење широких слојева становништва.
Неки од Јељцинових омиљених олигарха, попут Бориса Березовског, Александра Гусинског и Михаила Ходорковског, су још у првим годинама Путиновог председниковања изгнани из земље, или чак осуђени на вишегодишње затворске казне због пореских преступа, или одбијања да се повинују новим правилима игре.
СИБИР И АРКТИК РАЗВОЈНА ШАНСА РУСКЕ ЕКОНОМИЈЕ
Русија, са или без старих и нових олигарха, има ипак одличне изгледе да и у будућности остане једна од неколико економски водећих светских економских сила. На такав закључак упућују још увек до краја неиспитане и мало коришћене резерве најважнијих минералних сировина у слабо насељеном Сибиру, али и Арктику на чије богате залихе стратешких производа Москва и те како рачуна.
Када се говори о економској будућности Русије треба имати у виду и да те земља на површини нешто већој од 17 милиона квадратних километара, располаже и са највећим светским залихама пресне воде која ће у блиској будућности, како предвиђају експерти Уједињених нација, постати важнији стратешки производ и од нафте.
Највећи светски резервоар пресне воде је чувено Бајкалско језеро. Смештено на југоистоку Русије обухвата површину од 31,5 хиљада квадратних километара, са највећом измереном дубином од 1.741 метар. Ако се томе придодају и водене залихе хиљадама километара дугачких и воденом масом веома богатих сибирских река Оба, Јенисија, Иртиша, Лене и других, на огромном простору већем од десет милиона квадратних километара, јасно је због чега је ранији државни секретар САД Медлин Олбрајт оценила као  „неправедно“ да фантастично сибирско богаство припада само једној земљи која са свега око два одсто учествује у укупном светском становништву.
Путин је крајем прошле године, међутим, обзнанио обиман програм нових улагања у развој Сибира, а Руска хидромереолошка служба је 24. новембра 2014. објавила да се просечна температура у највећој земљи наше планете сада повећава 2,5 пута брже него у целом свету.
СИБИР ПОСТАЈЕ РУСКИ ЕЛДОРАДО
Директор Руске хидрометереолошке службе Александар Фролов је саопштио да у његовој земљи процес отопљавања може, већ кроз неколико деценија, изазвати веома битне промене тако што ће огромне површине земље у Сибиру постати прави руски Елдорадо и врло погодно место за брз развој земљорадње и далеко приступачнија територија за живот људи него што је то сада случај.
Фролов је прецизирао, у изјави које су пренеле руске агенције, да ће процес отпљавања нарочито побољшати услове за живот људи у западном Сибиру и пределу око планине Урал, где већ постоје јаки и густо насељени индустријски центри.
Према мишљењу руских експерата, велике климатске промене омогућиће да се у Сибиру сеју огромне површине кукуруза и других житарица, али и кромпира и осталог поврћа, што Русији оставља могућност да постане и дуго остане светска прехрамбена сила првог реда.
Недељко Којић

Advertisements