МОЖЕ ЛИ ПУТИН ПОСТАТИ „ЛЕЊИН“, А ЕРДОГАН „АТАТУРК“?

Председник Русије Владимир Путин је почетком овог месеца изненадио Европу одлуком да његова земља изађе из гасног пројекта „Јужни ток“ и са Турском закључи велики енергетски споразум, а у Москви се верује да ће тај потез утицати знатно и на будући геополитички положај не само две земље већ и на регион југоистичне Европе, Средоземља и Блиског истока.
Руска информативна агенција Регнум се пита, у осврту на овај важан споразум Москве и Анкаре, хоће ли због великог значаја који ће у наредном периоду имати енергетска сарадња две земље Путин постати савремени „Лењин“, а његов турски колега Реџеп Таип Ердоган „Ататурк“.
Поређење садашњих лидера две земље са вођом прве успеле социјалистичке револуције у свету и оснивачем модерне турске државе је засновано на чињеници да су баш Владимир Иљич Лењин и Мустафа Кемал Ататурк 1920. године успели, после упорних преговора, да постигну споразум о разграничењу у коме Русија није лоше прошла.
Ослабљена Турска је, наиме, тада одустала од својих аспирација на Азербејджан и још неке територије у региону средње Азије. То је омогућило вођама Совјетског савеза да организују успешну одбрану од западних интервенциониста и унутрашњих противника.
Савремени положај две земље је куд и камо бољи него пре 84 године. Али, како примећује турско гласило  Yeni Safak Ердоган је, склапајући велики енергетски споразум са Путином, одлучио „да спроводи такву политику у односу на Русију која одговара интересима те земље“, али гледајући и на „нове хоризонте“.
Турска се, ваља то истаћи, упркос притиску САД и других западних земаља, није прикључила економским санкцијама против Русије. Трговинска размена две стране би могла да се, у односу на садашњи ниво, у догледној будућности утростручи на око сто милијарди долара годишње, израчунали су владини експерти у Москви.
Реалне бројке показују да се Турска, сада највећи увозник руског гаса после Немачке, сагласила и на реализацију изградње прве атомске електране по руској технологији, а има и широке могућности да додатно шири присуство својих компанија на огромном тржишту најпространије земље света.
Таква политика се у Анкари сматра „врло прагматичном“, имајући у виду да је Запад (читај САД) у протекле две године отворено радио на рушењу Ердогана и његове концепције „политичког исламизма“ који у пракси значи и значајан отклон од класичног Ататурковог модела развоја турске државе и нације.
Ердоган је ове године морао, између осталог, да пристане на „горку пилулу“ и услед жестоког притиска Вашингтона пропусти кроз своју територију оружане формације ирачких Курда ради њиховог учешћа у борби против самопрокламоване „Исламске државе Ирака и Леванта“.
Ирачки Курди, заједно са својом турском сабраћом, отворено и упорно говоре о стварању властите државе, при чему би то остварили пре свега на рачун дела територије Турске, Ирака и Сирије, а главни „подупирач“ такве нове творевине би, према многим оценама, могле да буду САД.
Када се има у виду реална бојазан Турске од разигравања таквог сценарија, као и чињеница да сви пројекти диверзификације снабдевања гасом Европе из Азербејджана, али и региона Блиског истока, у новој геополитичкој реалности скоро сигурно падају у воду, поготову због жестоког грађанског рата у Сирији и Ираку, јасно је због чега је Ердоган прихватио повољну понуду Путина.
Турска ће, дакле, ако се све буде одвијало према већ постигнутом договору Анкаре и Москве, у скорој будућности бити кључно одредиште за даљу дистрибуцију руског гаса ка Грчкој, Бугарској, Србији, Мађарској…
Реч је о укупној количини од 50 милијарди кубика руског гаса годишње који ће се допремати цевоводима до турско-грчке границе, а затим, како иронично примећује један руски коментатор „ко воли нек’ изволи“.
Сад је већ јасно, уколико се опет у вези већ фамозног „Јужног тока“ не догоди неки коперникански обрт па Русија поново не оживи тај супер-скупи међународни гасовод, (последње процене су указивале да цена градње тог енергетског објекта неби била мања од 24 милијарде евра) да ће Бугарска и Србија бити два велика губитника.
Руски амбасадор у Београду Александар Чепурин је „уз осмех“, како су известила домаћа информативна гласила, упутио српске власти да одштету услед губитка који ће наша земља претрпети после одлуке Москве да изађе из пројкта „Јужни ток“, потражи од ЕУ, која је упорно блокирала градњу гасовода.
Чуђење премијера Србије Александра Вучића због чега није био обавештен од стране руских званичника, па и председника Путина са којим се, како је нагласио, састао ове године најмање три пута, да је Кремљ одлучио да изађе из пројекта „Јужни ток“, разјаснио је још пре ове изјаве српског премијера, декан факултета „Социологија и политикологија“ Финансијског универзитета при влади Руске Федерације Александар Шатилов.
Он  каже да је, због сталног саплитања од стране Европске уније, градња „Јужног тока“ већ у дужем временском раздобљу доведена у питање и да  већ донета одлука Русије „на високом нивоу обично није предмет поновног разматрања.“
Шатилов објашњава да је Русија дуго покушавала да се са ЕУ договори, али да је цео пројект на крају пропао,  понајвише „због притиска САД“.Занимљив је и коментар и московског дневника „Свабоднаја преса“. Лист  пише, позивајући се на мишљење домаћих стручњака, да „ ни Србија ни Бугарска, поводом градње ‘Јужног тока’, нису исказале принципијелну позицију“.
Напротив, проамеричка влада Бугарске је обуставила реализацију целог пројекта на својој територији, а позиција српског руководства је, у целини гледано, била „мутна“.Уколико се, у неком смислу, позиција српског председника Томислава Николића може означити као проруска, понашање премијера Александра Вучића је друкчије, јер је он присталица евроинтеграција.
„Он (Вучић) и његово окружење играју улогу пете колоне у руководству Србије, које је на речима за пријатељство са Русијом, а у конкретним ситуацијама се придржавају проамеричког курса“, закључује лист.
Недељко Којић

Advertisements