МОЖДА СЛЕДИ ПОВРАТАК НА СТАЉИНОВЕ ПЕТОЛЕТКЕ

ШТА ЋЕ БИТИ АКО НАФТНИ БАРЕЛ ПОЈЕФТИНИ НА 20 ДОЛАРА?
Уколико се оствари прогноза министра енергетике Саудијске Арабије Али ал-Наимија о паду цене барела нафте на свега 20 долара, Русија ће коренито морати да промени властиту економију и отпочне нагли процес нове индустријализације, a тај процес могао би да личи на некадашње Стаљинове петолетке, током тридесетих година прошлог века, али и у периоду после Другог светског рата, објављено је у Москви.
Прогноза саудијског министра и те како има покриће у реалној ситуацији, јер је реч о земљи која поседује огромне девизне резерве (око 750 милијарди долара), а цена коштања њене нафте није већа од четири до пет долара по барелу, што значи да би и са врло јефтином нафтом имала солидну зараду, упозорава московски дневник „Свабоднаја преса“.
„Ми хоћемо да поручимо свету да само земља са високоефективном производњом заслужују удео на светском тржишту“, цитира руски лист ал-Наимија, уз напомену да С. Арабија контролише приближно трећину нафте која се из 12-чланог картела ОПЕК испоручује на светско тржиште.
ОПЕК, наиме, дневно испоручује око 30 милиона барела нафте, а С. Арабија у том нафтном картелу „коло води“ са дневном продукцијом од 9,5 милиона барела.Приближно толику количину драгоцене сировине производи и Русија.
Нагли пад берзанских цена нафте почео је у октобру. Тада се нафта дефинитивно „срозала“ испод границе од сто долара по барелу (један барел=око 159 литара). Не мали број руских економиста је изјављивао у то време да ће се нафтне цене „ускоро“ стабилизовати на око 80 долара за барел, иако је С.Арабија отворено најављивала обарање те цене до 60 долара, а можда и испод тог нивоа.
Даље појефтињење нафте, поготову испод 40 долара по барелу, за Русију би било равно катастрофи, имајући у виду да најпространија земља света свој буџет претежно пуни, са више од 60 одсто, продајом нафте и гаса који ће, такође, знатно појефтинити јер „прати“ нафтне цене.
Руски буџет за идућу годину је, иначе, раније већ пројектован са ценом нафте од просечних 96 долара по барелу, што у садашњим тржишним кретањима изгледа као немогућ сценарио. Нарочито и због тога што САД врше отворен притисак на С.Арабију и остатак ОПЕК-а да максимално снизе цену нафте да би и на тај начин казниле Русију због „агресивне“ политике према Украјини, у којој је 22. фебруара ове године извршен оружани државни удар, након кога је Запад у Кијеву успео да инсталира потпуно послушну и жестоко антируски усмерену политичку гарнитуру.
Даљи, драстичан, пад цена нафте свакако би одговарао економијама Европе, САД, а и Кине, имајући у виду њихову велику зависност од спољних енергетских извора и могућности да захваљујући јефтиним основним енергентима додатно повећај у конкурентност својих привреда.

КАСАТОНОВ:МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ КОЈЕ НЕ ЗНА ДА РАДИ „НИ ГЛАВОМ НИ РУКАМА“

Професор на катедри за међународне финансије Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Валентин Касатонов тврди да Русија, ако се заиста догоди „црни“ нафтни сценарио има само две могућности: прва је да се помири са судбином и доживи потпун економски крах, а друга је понављање искуства привредног раста, на основу модела Стаљинових петолетки, у тридесетим годинама прошлог века.
Доктор философских наука и руководилац сектора философије политике на Институту за философију Руске академије наука Владимир Шевченко ипак упозорава да у новим околностима не треба буквално очекивати повратак на принципе и модел развоја из Стаљинових времена.
Шевченко сматра да то није могуће не само због проблематичних метода које су у циљу убразног привредног развоја примењиване у Стаљиново време, већ и услед битно промењених унутрашњих и спољних околности.
Касатонов, међутим, упозорава да је савремена Русија, током минулих двадесетак година, дубоко загазила у модел потрошачког друштва, а  једна од последица таквог усмерења је у томе што су „људи изгубили навику да обављају озбиљне послове“.
Експерт МГИМО прецизира да је не мали део људи у његовој земљи почео да се бави тобожњим креативним радом који се у суштини своди на разне врсте финансијских и других спекулација, док је „нормално привређивање у производном сектору економије изостајало.“
Према речима Касатонова и многих његових истомишљеника, захваљујући лошој економској политици владе, у данашњој Русији се сада појавило читаво поколење младих људи које не уме ништа да ради „ни главом ни рукама“.

ПОНОВО ЋЕ БИТИ ТРАЖЕНИ НАУЧНИЦИ, ИНЖЕЊЕИ И ЗАНАТЛИЈЕ

Русија после припајања Крима сада има око 146 милиона становника. Од тога је приближно 65 до 70 милиона радно активних лица. Међу њима је, упркос чињеницама које саоштава Касатонов, велик број стручних људи, али је велика већина   ангажована у војно-индустријском комплексу земље, док је  таквих стручњака у пост-совјетској ери  на другим пословима знатно мање него раније, након што су хиљаде предузећа, у процесу пљачкашке приватизације, једноставно престала да раде, а запослени отпуштени.
Људи ће у новој ситуацији, кад Русији објективно са Запада прети нова „гвоздена“ завеса бити усмерени да поново постану разне занатлије, инжињери, или научници, а у много мањој мери него сада   менадџери, ауто-механичари, или мајстори за ситне и крупније оправке у „шикарним“ кућама и вилама новоформиране богаташке елите.
Кад је о таквој елити реч, треба истаћи да се ради о претежно „фамилијарним“ људима који су још у „смутним“ деведесетим годинама прошлог века приграбили огромне државне фирме, предузећа за вађење нафте, природног гаса и низа других стратешки важних сировина.
На основу тако лако стеченог власништва, а без неког посебног умећа и креативног рада, та нова руска квази-пословна елита за кратко време је ушла у ред доларских милионера, а на крају ере „првог руско председника“ Бориса Јељцина и правих девизних милијардера.
Број таквих супер-богатих појединица у Русији је у току протеклих 15 година, од када је кормило земље преузео Јељцинов протеже и наследник Владимир Путин, додатно се повећао, као и њихово богатство које је почело да се исказуе у десетинама милијарди долара.
Тако се већ уочи велике, глобалне, финансијске кризе, која је букнула свом силином у лето 2008. године, после слома америчког хипотекарног тржишта, дошло до стања у коме сто најбогатијих руских богаташа, или олигарха како их најчешће Руси зову, поседују имовину равну четвртини укупног бруто домаћег производа земље.

ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА РАЈ ЗА КОМПРАДОРЕ?

Русија је на тај начин постала права компрадорска земља и сви покушаји патриотски настројене интелигенције и добронамерних економиста да „натерају“ власт на промену тог за дугорочне интересе земље несумњиво погубног курса нису до сада дали позитиван резултат.
Путин је, наиме, у спољној политици углавном прихватио реторику, а делом и конкретне предлоге, патриотског блока супростављајући се све више и жеће ширењу НАТО алијансе према границима Русије, али је у економској политици био и остао све до дана данашњег присталица либералног курса. Баш то опредељење у економији је, како наводи чак и један од економских саветника шефа Кремља Сергеј Глазјев, свело улогу његове земље у светској привреди углавном на „сировински додатак Запада“.
Покушај највећих руских олигарха да се „упишу“ у западну богаташку елиту дефинитно није успео и они су били и остали тамо другоразредни играчи, истиче Шевченко, напомињући да је у том смислу индикативан састанак који је Путин раније овог месеца имао са представницима „руског крупног бизниса“.
Путин је том приликом затражио, како су пренела московска гласила, од 41 присутног олигарха  да што пре  врате свој капитал у земљу из такозваних пореских рајева и свих других дестинација где радо држе свој новац  да би избегли плаћање пореза и других дажбина својој држави,  пре краја 2014. године и тако помогну стабилизацији курса националне валуте рубље која је од почетка године ослабила у односу на долар и евро више од 50 одсто.
Обећао Путин је на том „округлом столу“ са најмоћнијим руским олигарсима да их нико неће питати за порекло новца, а до 20. децембра једино се јавно позитивно изјаснио о захтеву шефа Кремља тренутно најбогатији руски олигарх Алишер Усманов, чија имовина се цени на више од 15 милијарди долара.
Остали су до поменутог датума остали „неми и ћутљиви“. То и не треба да чуди ако се зна да они и њихове породице практично живе на Западу, а најчешћа дестинација им је Лондон, где су одавно покуповали велике и  скупе куће,  виле и целе стамбене комплексе у најпрестижниојим деловима британске престонице. Само у те намене потрошили су десетине милијарди фунти и долара.
Познати бизнисмен Роман Абрамович, који је према неким тумачењима врло близак Путину, уложио је, например, у лондонски фудбалски клуб „Челси“ више стотина милиона фунти, али то се може још сматрати „ситницом“, кад се имају и виду његова набавка више супер-луксузних јахти, авиона и других скупоцених „играчака“ којима он и његове руске колеге упорно настоје да докажу „равноправност“ у односу на западне супер-богатеше.
Постоји и мишљење да би баш ти руски олигарси могли да оборе Путина са власти, у покушају да „Русију помире са Западом“ и за себе опет осигурају „миран живот и даље гомилање имовине“ за рачун продаје руских ресурса.
Шевченко тврди да би у случају успеха такве акције руски олигарси ипак остали само у позицији правих слуга међународног финансијског капитала, док Касатонов указује на спрегу руских политичара највишег формата и новопечених богаташа.

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА ПО РЕЦЕПТИМА ММФ

Већ поменути и низ других руских економиста наводе, критикујући економску политику актуелне руске власти, да Централна банка њихове земље и даље одбија увођење по њиховом мишљењу неопходних ограничења на кретање капитала, имајући у виду да је само у првом кварталу у оф шор зоне и друга „скровита места “ исељено“ више од 80 милијарди долара, што је осетно изнад такве суме за целу протеклу годину.
Наше монетарне власти се понашају у стилу „бићемо већи католици од Папе римског“, држећи се упорно губитничке финансијско – монетарне политике за коју се залаже Међународно монетарни фонд, иако је то у директној супротности са стварним интересима Русије, уверено тврди Глазјев.
Исти став дели и познати руски економиста Михаил Хазин.Он је још почетком прошле деценије прогнозирао крах америчког хипотекарног тржишта и велику, глобалну, финансијску кризу.
Хазин и његови истомишљеници подсећају да је ММФ још пре две године „признао“ да државе у случају оштре унутрашње кризе имају право на неку врсту валутних ограничења, у циљу заштите својих новчаних једница, али да се данашње руске монетарне власти чак ни таквих препоруке Фонда на придржавају, „већ настављају да срљају у пропаст“.
Шевченко као могући излаз из садашење „тупика“ који је, према његовој оцени, последица погрешног коцепта друштвено – економског развоја земље у протеклих двадесетак година, предлаже стварање другог типа привреде и социјалног система у односу на западни.
Тај нови модел могао би да се назове „левим конзервативизмом“, или „социјалистичким друштвом“, каже експерт РАН, уз опаску да у таквом систему економија мора имати кључну улогу како би се успешно решавали социјални проблем, чак и случају да неки делови привреде нису сасвим рентабилни.
„Ми се залажемо за социјално усмерену економију и против смо тржишног друштва“, до краја је отворен Шевченко који истиче да у таквом моделу постоје други, незападни, принципи мотивације људи и читаве организације друштва.
У постојећим условима радни колективи би требало да постану друга кућа за запослене, што је потпуно различито од атмосфере која царује у канцеларијама и радном простору уређеном по западним принципима и корпоративној радној философији.
Шевченко тврди да је радна етика и начин организације рада предузећа за који се он и његове колеге залажу раније постојао у многим совјетским фабрикама, а сада се, у највећој мери, још задржао и у руским научним установама и институтима.
„Могуће је изградити компаније на принципима индивидуализма и голе конкурентности, као што је то случај сада. Али, постоји и могућност да се то организује и на принципима колективне конкуренције, што подразумевама друкчију радну мотивацију и циљеве, а такође и друга морална – жвотна начела, закључује Шевченко.

Некодим

Advertisements