PLANETA21:20, 11.01.2016.115
Postoji jedna vlada koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija
Jedno od značajnih dešavanja u američkom političkom životu tokom tokom poslednjih pet godina je postepeno prihvatanje, činjenice da američki birači više nemaju nikakvu stvarnu kontrolu nad sopstvenim vladama, i šire, nad svojim sudbinama.
U aprilu 2014. godine, Univerzitet Prinston je objavio studiju koja je utvrdila da „ekonomske elite i organizovane grupe koje zastupaju interese privrede imaju znatan nezavisan uticaj na politike vlade SAD, dok obični građani i masovno zasnovane interesne grupe imaju malo ili nimalo uticaja“.
Zatim, u oktobru iste godine, Majkl Glenon, profesor Univerziteta Tafts je objavio poražavajući kritiku postojećeg stanja američke demokratije, „Nacionalna bezbednost i dvostruka vlada“, koja navodi načine uz pomoć kojih aparat odbrane i nacionalne bezbednosti efikasno samostalno vlada, praktično bez odgovornosti, transparentnosti, odnosno kontrole i ravnoteže bilo koje vrste.
On koristi termin „dvostruka vlada“: postoji jedna koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici završavaju i služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija. Prikaz ove knjige koji je priredio Boston Gloub bio je propaćen brutalnim naslovom, „Glasajte za koga želite. Tajna vlada se neće promeniti.“
Da, ljudi počinju da osećaju miris truleži – čak i oni koji gledaju televiziju u nadi da se neće morate da se suoče sa bednom stvarnošću koja ih čeka nakon što isključite svoje aparate. U septembru prošle godine bivši predsednik Džimi Karter je u razgovoru sa Oprom Vinfri upozorio:“Postali smo oligarhija umesto demokratije. I mislim da je to pričinilo naviše štete osnovnim moralnim i etičkim standardima američkog političkog sistema“, rekao je 90-godišnji bivši predsednik.
Poslednji uzbunjivač je čuveni autor bestselera Majk Lofgren, čija nova knjiga upravo izašla, pod nazivom, „Paralelna država: pad Ustava i uspon Vlade u senci“, koja potvrđuje ono što je već bolno očigledno:
„Paralelna(tajna) država je stvorila toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. Imate ogromne razlike između od bogatih i siromašnih; imate ovaj večiti rat, iako nam se neprekidno govori o slobodi. Imamo policijsku državu, a pričamo o slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo završiti? Možemo propasti kao Sovjetski Savez; ili možda kliznuti u fašizam sa populističkom kamuflažom“, kaže Longfren.
Neki delovi iz nedavnog intervjua sa Lofgrenom mogu posvedočiti o tome kako duboka država funkcioniše:
„Pa, pre svega, to nije zavera. To je nešto što deluje u sred bela dana. To nije zaverenička kabala. To su samo ljudi koji su napredovali do takvih položaja, i u njihovom najboljem interesu je da deluju na ovaj način. A obzirom na činjenicu da ljude više zanima šta radi Kim Kardašian nego šta čini budžet, ili šta vlada radi u Maliju, Sudanu, ili na drugim nepoznatim mestima, na kraju dobijamo otuđenu birokratiju, koja služi sama sebi, koja je jednostavno evoluirala do mogućnosti da radi ono što sada radi. To jest, da održava i unapređuje svoju moć.
Longfren govori i o tome ko (i šta) čini paralelnu državu:
Ključne institucije su upravo one za koje ljudi obično sumnjaju da jesu: vojno-industrijski kompleks; Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri, (ali sada i čitav aparat državne sigurnosti SAD); Ministarstvo finansija; Ministarstvo pravde; neki sudovi, poput onog u južnom okrugu Menhetna, i na istoku okruga Virdžinija; kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg Kongresa, koji se sastoji od nekih ljudi u rukovodećim odborima za odbranu i obaveštajne službe, koji znaju šta se dešava. Ostatak Kongresa ili ne zna ili ne želi da zna: oni su previše zauzeti u borbi za naredni izbor“.
Lofgren dalje objašnjava da privatni sektor radi ruku pod ruku sa dubokom državom, bez obzira na to koja „partija“ je na vlasti. Prema njemu, „Postoje razlike između Buša i Obame koje se mogu uočiti , međutim, one su vrlo ograničene.
Naravno, milioni Amerikanaca i dalje uživaju da navijaju za kandidata s kim bi najradije popili pivo, ali verovatno duboko u njihovim srcima svi znaju da je stanje daleko mračnije.
(Russia insider)

Advertisements