13223677_10208329921159119_249365613_o

Da postane pisac (i to poznat), poželeo je Dejan Lučić od najranijegdetinjstva. Sledeći maksimu da „ko zna cilj, taj zna i put“, od početka svoje karijere je, kako kaže, radio na izgradnji brenda – Dejan Lučić! NJegova niska bestselera, kao što su knjige „Tajne albanske mafije“, „Islamska Republika Nemačka“, „Mosadova meta“, „Britanski pečat“, „Vladari iz senke“, već godinama svedoči o književnom imidžu Dejana Lučića, zvanog – „Čovek koji mnogo zna“! Doduše, znao je Dejan Lučić veoma dobro kuda vode putevi dobrog novinarstva, pa je tako taj zanat pekao učeći od najboljih. Kao fotoreporter je radio u „Večernjim novostima“ i „Borbinom“ „Svetu“ i „Politikinom“ „Intervjuu“. Iako je bio drugi novinar „Politike“ (posle Predraga Milojevića) koji je dobio otkaz, u žurnalizmu nije posustajao. U traganju za daljim znanjem, kako tvrdi, otišao je u Pariz na praksu, gde je radio u časopisu „El“, kod slavnog Aleksandra Viznera. Već sa dvadeset dve godine je napravio razgovore sa mnogim poznatim ličnostima, među kojima su bili Pako Raban, zatim Gi la Roš, glumica Minel de Monžo, tada popularna pevačica Rita Pavone, čuveni pevač Adam Salvatore…

Kako je, posle novinarskog iskustva, uopšte zakoračio u svet književnog stvaranja?

Svi ti intervjui i fotografije su prolazna stvar. Novinarstvo jeste najlepša profesija na svetu, samo ako se na vreme napusti. Bar je tako govorio ser Vinston Čerčil. Poželeo sam da pišem knjige, ali knjige nepoznatog čoveka niko ne kupuje! Moja priprema za knjige i za brend „Lučić“ bili su najpre feljtoni u „TV reviji“ i „TV novostima“. Proslavili su me feljtoni „Vodič kroz beogradsko podzemlje“ i „Švercerski priručnik“. Radeći na njima, napipao sam postojanje albanske mafije, koja je švercovala srebro iz „Trepče“, heroin iz Turske i belo roblje iz okruženja.

Tajne albanske mafije

Feljton „Tajne albanske mafije“ objavljen u „Politici Ekjspres“, pretočio sam u knjigu, sa kojom sam napravio pravo čudo. Tiraž je bio čak šezdeset hiljada primeraka! Ono što je zaista u to vreme uzdrmalo obaveštajne krugove Balkana, pa čak i u Amerike, bila je objavljena lista albanskih špijuna i mafijaša u mnogim državama u svetu. Ramiz Alija, predsednik Albanije, šokiran mojom knjigom i podacima u njoj, pozvao je svog šefa tajne službe Hakurana Isaija, koji je usred komunističke diktature zbogte moje knjige nestao! Da li je streljan, obešen ili je strpan u kazamate, ne znam. Ali zato znam

da sam ja jedini novinar koji je uspeo da smeni šefa jedne obaveštajne službe.

Verodostojnost činjenica vešto uklopljenih u trilere, koji se čitaju u jednom dahu, dovele su Dejana Lučića u sam vrh liste najčitanijih i najtraženijih srpskih pisaca. Tome u prilog svedoči i činjenica da je na nedavnoj promociji njegove knjige „Teorija zavere – Priručnikza osvajanje vlasti“ („Laguna“) u velikoj dvorani SKCa prisustvovalo više oko pet stotina l>udi, što je za jedno književno događanje svojevrsni rekord. Jednostavno, sala je te večeri bila tesna da primi sve znatiželjne. Kako je, inače, nastala „Teorija zavere“ i kako se tumači toliko zanimanje čitalaca za tu knjigu?

Sit svih političkih i špijunskih pokvarenosti, rešio sam da to svoje znanje ponudim srpskim političarima. Međutim, naišao sam na svojevrstan zid. NJih je neko ubedio da su pametni i da sve znaju. Zablude je najčešće teško iskoreniti. Iz inata, što je najjači srpski motiv, rešio sam da napišem knjigu „Priručnik za osvajanje vlasti“. Namera mi je bila da se spasem od stalnih optužbi za subverzivni rad protiv aktuelnog režima. Zato sam knjigu i nazvao „Teorija zavere“. To je etiketa koja znači da je taj koji priča o tome – pravi ludak! Otac Agaton je rekao da Srbiju neće spasti političke stranke, nego trista pametnih i uticajnih Srba.

Pretraga po arhivi

Na volšeban način polazi mu za rukom da dođe do tajnih podataka, čak i pre tajnih službi, zainteresovanih organizacija i drugih. Kako to uspeva? Obaveštajci imaju matematički um, a ja imam kvantni. Matematički um je nemetodičan, spor i nekreativan. Kvantni um novinara je onaj koji pronalazi rešenja kojih se drugi ne sete. Odaću vam tajnu nastanka knjige „Tajne albanske mafije“. Otišao sam u „Politikinu“ i „Borbinu“ dokumentaciju i krenuo u potragu za isečcima na temu albanske i antijugoslovenske fašističke emigracije. Prvo sam proučavao one najnovije likove, kako bih saznao ko su najugledniji, najaktuelniji i najuticajniji Albanci sa Kosova, bitni u Vašinggonu, NJujorku, Briselu, Parizu, Frankfurtu i Minhenu. Mnogi od njih su bili ugledni profesori univerziteta, novinari, lekari, biznismeni i nalazili su se nelogično visoko na socijalnoj lestvici zapada. Znajući da Albanci teško završavaju medicinu u Beogradu, zaključio sam da još teže mogu da završe Harvard ili Kembridž, kao i ostale ugledne škole. Tako sam shvatio da je njihova karijera vezana za logistiku zapadne obaveštajne službe. Pretpostavljam da je tu sada moralo da dođe do nekog odabira, trijaža ličnosti?

Upravo sam to i uradio, pošto sam iz obilja materijala izabrao tridesetak najzanimljivijih, a tek onda sa pričom krenuo unazad. Svi su oni uglavnom na tlu Amerike radili kao kontraobaveštajci za EfBiAj i kao obaveštajci za agenciju CIA. Pet godina ranije bi obično bili u nekom evropskom gradu, u kojem su radili za NATO, tajne službe i lokalnu policiju. Prethodno su bili organizatori demonstracija u Prištini, a još pet godina ranije osnivači i bukači protesta u svojim malim mestima na Kosovu i Metohiji. Na osnovutoga se logično došlo do saznanja da ih je zavrbovao Sigurimi. Oni su, u stvari, podmetnuti zapadnim službama, koje su od njih stvarale buduću obaveštajnu elitu takozvane Republike Kosovo. Ispostaviće se da nisam pogrešio. Kada sam sve to objavio, istovremeno sa tim sam pustio u javnost priču da sam sa Frenkijem Simatovićem sedeo u klupi Osnovne škole „Aleksa Šantić“, dok sam na fakultetu drugovao sa Jovicom Stanišićem. Taj mamac su svi progutali sa apetitom, pa sam tako okarakterisan kao tajni agenta naše državne bezbednosti. Na taj način sam sa čašom viskija u ruci godinama uspešno igrao intelektualnog srpskog DŽemsa Bonda. Stvarao sam, tako, od sebe – instituciju!

Taj višak informacija, koje su dobro čuvane od vodećih svetskih tajnih službi, uključivši i ovdašnju Službu državne bezbednosti i Službu vojne bezbednosti, napravio je od Dejana Lučića „sumnjivo lice“!

Šokirao i MOSAD

Posle dugog i analitičkog istraživanja, napisao sam romane (sada je to i trilogija) „Islamska Republika Nemačka“. To štivo o subverzivnom radu muslimana je bukvalno zaprepastilo Nemačku obaveštajnu službu BND, MIG i MOSAD, ali i srpske magove među sufistima. Čaršija je, naravno, odmah iskonstruisala priču kako sam ja sve podatke dobio lično od Jovice Stanišića, koji, po njihovom mišljenju, ništa u životu drugo nije ni radio, nego je samo skupljao građu za moju knjigu! U DBu su, s druge strane, dobro znali da mi te podatke oni nisu. dali, već su zaključivali da sam tako nešto mogao da dobijem jedino od iranske obaveštajne službe VEVAK, jer sam svojevremeno tamo otišao kao novinar „Intervjua“ sa petsto dolara u džepu, putujući prašnjavim kamionom. Tamo me je, inače, primila iranska vlada. U Beograd sam se vratio avionom. Taj podatak (povratak avionom), po njihovoj logici, krunski je dokaz da sam „osetljive“ dokumente za građu „Islamske Republike Nemačke“ doneo samo odande. Kakva je to zabluda bila! Kada je napisao knjigu „Kraljevstvo Hazara“, gde je govorio da devedeset odsto Jevreja Aškenaza nisu Jevreji, već judaizovani Hazari, proglasili su ga tada – antisemitom! Čak su i policiji dali nalog da ga sasluša. Kad je, kako kaže, razmotrio ko su sve Hazari u američkom Senatu i Kongresu, MOSAD je takođe bio šokiran! Opet je preko svojih veza i vezica došao do tako potrebnih informacija za građu buduće knjige.

Najpre sam tragao za imenima njihovih roditelja. I tu je odmah sve bilo jasno. Kada je prošla sva ta gužva oko „Teorija zavere“. To je etiketa koja znači da je taj koji priča o tome – pravi ludak! Otac Agaton je rekao da Srbiju neće spasti političke stranke, nego trista pametnih i uticajnih Srba.

Pretraga po arhivi

Na volšeban način polazi mu za rukom da dođe do tajnih podataka, čak i pre tajnih službi, zainteresovanih organizacija i drugih. Kako to uspeva? Obaveštajci imaju matematički um, a ja imam kvantni. Matematički um je nemetodičan, spor i nekreativan. Kvantni um novinara je onaj koji pronalazi rešenja kojih se drugi ne sete. Odaću vam tajnu nastanka knjige „Tajne albanske mafije“. Otišao sam u „Politikinu“ i „Borbinu“ dokumentaciju i krenuo u potragu za isečcima na temu albanske i antijugoslovenske fašističke emigracije. Prvo sam proučavao one najnovije likove, kako bih saznao ko su najugledniji, najaktuelniji i najuticajniji Albanci sa Kosova, bitni u Vašinggonu, NJujorku, Briselu, Parizu, Frankfurtu i Minhenu. Mnogi od njih su bili ugledni profesori univerziteta, novinari, lekari, biznismeni i nalazili su se nelogično visoko na socijalnoj lestvici zapada. Znajući da Albanci teško završavaju medicinu u Beogradu, zaključio sam da još teže mogu da završe Harvard ili Kembridž, kao i ostale ugledne škole. Tako sam shvatio da je njihova karijera vezana za logistiku zapadne obaveštajne službe. Pretpostavljam da je tu sada moralo da dođe do nekog odabira, trijaža ličnosti?

Upravo sam to i uradio, pošto sam iz obilja materijala izabrao tridesetak najzanimljivijih, a tek onda sa pričom krenuo unazad. Svi su oni uglavnom na tlu Amerike radili kao kontraobaveštajci za EfBiAj i kao obaveštajci za agenciju CIA. Pet godina ranije bi obično bili u nekom evropskom gradu, u kojem su radili za NATO, tajne službe i lokalnu policiju. Prethodno su bili organizatori demonstracija u Prištini, a još pet godina ranije osnivači i bukači protesta u svojim malim mestima na Kosovu i Metohiji. Na osnovutoga se logično došlo do saznanja da ih je zavrbovao Sigurimi. Oni su, u stvari, podmetnuti zapadnim službama, koje su od njih stvarale buduću obaveštajnu elitu takozvane Republike Kosovo. Ispostaviće se da nisam pogrešio. Kada sam sve to objavio, istovremeno sa tim sam pustio u javnost priču da sam sa Frenkijem Simatovićem sedeo u klupi Osnovne škole „Aleksa Šantić“, dok sam na fakultetu drugovao sa Jovicom Stanišićem. Taj mamac su svi progutali sa apetitom, pa sam tako okarakterisan kao tajni agenta naše državne bezbednosti. Na taj način sam sa čašom viskija u ruci godinama uspešno igrao intelektualnog srpskog DŽemsa Bonda. Stvarao sam, tako, od sebe – instituciju!

Taj višak informacija, koje su dobro čuvane od vodećih svetskih tajnih službi, uključivši i ovdašnju Službu državne bezbednosti i Službu vojne bezbednosti, napravio je od Dejana Lučića „sumnjivo lice“!

Šokirao i MOSAD

Posle dugog i analitičkog istraživanja, napisao sam romane (sada je to i trilogija) „Islamska Republika Nemačka“. To štivo o subverzivnom radu muslimana je bukvalno zaprepastilo Nemačku obaveštajnu službu BND, MIG i MOSAD, ali i srpske magove među sufistima. Čaršija je, naravno, odmah iskonstruisala priču kako sam ja sve podatke dobio lično od Jovice Stanišića, koji, po njihovom mišljenju, ništa u životu drugo nije ni radio, nego je samo skupljao građu za moju knjigu! U DBu su, s druge strane, dobro znali da mi te podatke oni nisu. dali, već su zaključivali da sam tako nešto mogao da dobijem jedino od iranske obaveštajne službe VEVAK, jer sam svojevremeno tamo otišao kao novinar „Intervjua“ sa petsto dolara u džepu, putujući prašnjavim kamionom. Tamo me je, inače, primila iranska vlada. U Beograd sam se vratio avionom. Taj podatak (povratak avionom), po njihovoj logici, krunski je dokaz da sam „osetljive“ dokumente za građu „Islamske Republike Nemačke“ doneo samo odande. Kakva je to zabluda bila! Kada je napisao knjigu „Kraljevstvo Hazara“, gde je govorio da devedeset odsto Jevreja Aškenaza nisu Jevreji, već judaizovani Hazari, proglasili su ga tada – antisemitom! Čak su i policiji dali nalog da ga sasluša. Kad je, kako kaže, razmotrio ko su sve Hazari u američkom Senatu i Kongresu, MOSAD je takođe bio šokiran! Opet je preko svojih veza i vezica došao do tako potrebnih informacija za građu buduće knjige.

Najpre sam tragao za imenima njihovih roditelja. I tu je odmah sve bilo jasno. Kada je prošla sva ta gužva oko toga da sam antisemita, usledila je nova etiketa od DBa. Pripisali su mi, naime, da sam agent i provokator MOSADa, ali i američki agent. Nisam znao šta da radim. Malo zbog ljubavi, malo zbog novog romana, otputovao sam u NJujork. Punih pet meseci sam skupljao građu za novi špijunski roman, koji sam nazvao „Kineska osveta“. Preko svojih masonskih i templarskih veza prikupljao sam podatke o radu kineske tajne obaveštajne službe u Americi. Tako sam došao do članova tajnog društva „Zeleni zmaj“, čije je jedno od sedišta na Jejlu, kao pandan „Lobanji i kosti“. Otkrio sam tom prilikom operaciju kineske službe i način kako se infiltriraju u visoke društvene slojeve Amerike. Od jednog člana društva „Zeleni zmaj“ sam dobio priču kako su Kinezi poslali poruku Iluminatima u Americi, kako će ih sve pobiti, njih deset hiljada, jednog po jednog, ako se usude da krenu ponovo. Da bi pokazali ozbiljnost tih svih namera, odabrali su Vilijama Beneta, čoveka koji je obeležio zgradu kineske ambasade u Beogradu 1999. godine, koja je kasnije u NATO agresiji bombardovana. Beneta su ubili čekićima ispred njegove kuće. Kod njih zaista nema opraštanja.

Ubuduće i u „Ilustrovanoj Politici“

Dejan Lučić, srpski publicista i teoretičar zavere, rođen je u Beogradu 1950. godine, gde je završio Fakultet političkih nauka. U knjigama koje je objavio bavi se masonerijom, tajnim društvima, Rimokatoličkom crkvom, obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama… Do sada je objavio dvanaest knjiga, među kojima su veliku pažnju javnosti privukle „Pavelićev testament“, „Kraljevstvo Hazara“, „Vladari iz senke“, „Teorija zavere“ i „Kineska osveta“. Lučić će od sledećegbroja „Ilustrovane Politike“ biti stalni saradnik našeg nedeljnika, čime se ovaj književnik na velika vrata vraća u – u svoju kuću!

Autor: MILA MILOSAVLJEVIĆ

Advertisements