IVO ANDRIĆ

Ekskluzivno: Pronađena dokumenta u kojima se naš nobelovac nedvosmisleno izjasnio kao Srbin. Čvrsto stajao na braniku svoje biografije, štiteći je od upada „dokonih“

  Lična karta Ive Andrića

Lična karta Ive Andrića

NAJČEŠĆE vođene vanknjiževnim razlozima, rasprave i polemike, koje se s vremena na vreme obnavljaju na temu „čiji je Andrić“, odnosno kojoj književnosti pripada, najnovijim istraživanjima Žanete Đukić-Perišić, savetnice u Zadužbini Ive Andrića, dobijaju novu dimenziju. Naime, prilikom izučavanja građe iz Andrićevog života i stvaralaštva za doktorsku disertaciju, Žaneta Đukić-Perišić naišla je na dva važna dokumenta – Andrićevu ličnu kartu i vojnu knjižicu – koji svedoče o njegovom nacionalnom opredeljenju. „Večernje novosti“ ekskluzivno objavljuju faksimile ovih dokumenata koji su, sticajem okolnosti, bili zaboravljeni i van domašaja javnosti u Spomen-muzeju Ive Andrića.

U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu, u rubriku „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“. Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ uneo je – „Srbin“. Nešto docnije, godine 1955, što je već poznato, prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao „srpska“. Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958. kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić, slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom, koja je bila njegova dugogodišnja postojana i nežna ljubav.

Mnogo pre toga, još 1919. godine, u jednom pismu Andrić je zapisao: „Ja nemam žive duše i ja moram u Beograd“. I upravo od te godine počinje njegova neraskidiva veza sa gradom u kojem je proveo najveći deo svog života, sazreo kao intelektualac, napisao najveći deo svog opusa i doživeo punu profesionalnu afirmaciju.

– Beograd ga je prihvatio široko raširenih ruku: bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala celog života – kaže za „Novosti“ Žaneta Đukić-Perišić. – Tokom dugog niza godina, Andrić postaje integralni deo srpskog kulturnog prostora: postaje član Srpske akademije nauka, član i autor Srpske književne zadruge, predsednik Udruženja književnika Srbije i drugih nacionalnih institucija, a sebe, očigledno, vidi i doživljava kao pripadnika srpske nacije.Pokušavajući da utvrdi koliko su događaji iz života velikog pisca uticali na njegovo stvaralaštvo, sagovornica je došla do veoma zanimljivih poređenja, uprkos tome što je Andrić bio izuzetno zatvoren čovek, zakopčan do grla.

– Iako je, kako je sam govorio, kod njega sve bilo obično, da običnije ne može biti, iako nije interesantan za javnost i biografiju jer ne ide kao Hemingvej u lov na lavove, ne pravi boemske skandale, ne daje senzacionalne izjave, Andrićeva biografija bila je neobično zanimljiva i puna preokreta. To je reprezentativna biografija intelektualca koji je stasavao u jedno istorijski važno i burno vreme ratova, prevrata i lomova, padanja imperije i stvaranja država, rađanja misaonih sistema i ideologija, duhovnih preokupacija i književnih orijentacija. Često je citirao Getea koji kaže da je umetnikovo da stvara a ne da govori o sebi, i toga se, u glavnom, i pridržavao. Čuvao je svoj privatni prostor, ne govoreći nikada o svom ličnom životu.

Kao čitalac, međutim, napominje sagovornica, Andrić se ponašao sasvim suprotno: intelektualna i ljudska radoznalost često su ga vodile u tuđu privatnost i on se nije ustručavao da zaviri u tuđu intimu iznesenu u dnevnicima ili pismima, od Getea do Dragojla Dudića. Iako na jednom mestu kaže da je nedozvoljeno i nemoralno objavljivati tuđa pisma ili dnevnike, ako ih pisac nije namenio javnosti, i da bi sva pisma trebalo da umru sa ljudima koji su ih pisali, Andrić se u gotovo svim svojim esejima o velikim stvaraocima upravo oslanjao na biografske podatke iz njihovih života.

– Andrić se štedro oslanjao na podatke iz njihovih životopisa: njihova ličnost, sklop privatnih, istorijskih i društvenih okolnosti koje su ih formirale, zanimale su ga bar koliko i njihova dela. Sam je, međutim, čvrsto stajao na braniku svoje biografije i privatnosti, čuvajući je i štiteći je od upada „dokonih“ ili „nesposobnih“ istraživača. Često je govorio o svom stidu pred javnošću, o nelagodnosti koju oseća kada je izložen „svetlostima pozornice“. „Mene je često sramota kad mi se ime pominje u novinama“, kaže jednom vajkajući se. Biti anoniman, biti u senci, skrajnut s magistralnih, često i opasnih životnih puteva, kao da je bio njegov san još iz mladosti. Često je govorio kako mu je žao što nije pisao pod pseudonimom, jer bi tako bio slobodniji.

Međutim, upravo što je bio takav, za one koji idu njegovim tragovima predstavlja veliki izazov i može biti junak izuzetno uzbudljive književne biografije.

LIČNA KARTA

U ličnoj karti Ive Andrića je navedeno:

Ime oca – Antonije

Datum i godina rođenja – 10.10.1892.

Mesto rođenja – Travnik, Bosna

Zanimanje – književnik

Narodnost – Srpska

Mesto stanovanja – Prizrenska 9

Bračno stanje – neoženjen

U ličnom opisu stoji:

visina (rast) – srednji

lice – okruglo

oči – kestenj.

nos, usta – prav

brada, brkovi – brije

VOJNA KNJIŽICA

U vojnoj knjižici navedeni su sledeći regrutni podaci:

Datum rođenja – 10.10.1892.

Mesto rođenja – Travnik

Narodnost – Srbin

Koje jezike govori – francuski, nemački i italijanski

Zanimanje – književnik

DISKRETNA PISMA

Posle smrti prvog muža, Nenada Jovanovića, Milica Babić se udala za Andrića. Vrlo su zanimljiva Andrićeva pisma Milici tokom godina njene žalosti: oslovljavajući je sa „dragi prijatelju“, obraćajući joj se sa „vi“, Andrić, mestimično, u trećem licu, misleći naravno na samu Milicu, piše o njoj kao o nekakvoj „Ubavki“, bez koje mu je pusto i teško. Strogo vodeći računa o građanskom protokolu, čak i u ličnim pismima, on se drži forme.

– Tek u pismima koje joj piše kao muž, oslovljava je kao „Lepo“, „draga Lepo“. Ali, u svom dnevniku sa puta po Kini, pišući podsetnik za kupovinu poklona kojima će obradovati svoje bližnje i prijatelje, Andrić ne navodi Miličino ime, već piše da će za „Lepu“ kupiti četkicu od zečijeg repa sa drškom od bambusa, tuš za crtanje, lepezu… Bilo je to vreme kada je Milica još udata žena, pa ni u tako privatnom pismu kao što je dnevnik, Andrić ne odaje identitet svoje ljubavi – kaže Žaneta Đukić-Perišić.

Dragan BOGUTOVIĆ, Večernje novosti

//

//

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s