Несрећа увек рађа ново заједништво.
Права опозиција у Србији су синдикати, народ и они који никад нису били на власти, тј. који никад нису били ни на каквој функцији.
На данашњи дан (11 новембар, парцијални крај првог светског рата) протест против продаје Телекома, савршено је успео, јер су људи схватили да нису важне партије, нити појединци , него народ, радници, мали привредници и синдикалци. Али, на данашњи дан, ми не завршавамо, него тек почињемо велики рат против продаје Србије ! На протест су изашли готово сви и то је јасан тест за данашњу владу, јер је овај дан био, у ствари, народни ПЛЕБИСЦИТ.
У интервјуу за телевизију рекла сам да посебно желим да истакнем да не говорим у име било које странке, него у своје лично име. Али, такође могу да додам да ја говорим и у име многих људи који ме знају и који су ме одувек знали као борца против дивљачких неолибералних приватизација, против корупције, против једног северно-америчког система и светоназора који у друштву издиже само финансијску касту и који свако људско и политичко право своди само на финансијско право . То је , уједно, и разлог због кога никада нисам желела да живим у северној Америци. Овај „велтаншаунг“ је у Србији уведен, на жалост, после петооктобарских промена. Ја сам о овом проблему, и о његовом психолошком аспекту, написала више књига (најважнија: Психологија Идеја Слободе и Правде и српски национални интерес).
Иако нисам хтела да се бавим политиком на вулгаран начин, иако сам ја стваралац, писац и научник, а не партијско лице, данас, у овом хаосу, пристајем да координирам и организујем велику народну праву, истинску опозицију, насупрот данашњој лажној опозицији коју жели да предводи крњи, осакаћени дсс, изникао из тзв. „демократског центра“ Драгољуба Мићуновића и других ДОС лидера. За Србију данас, другог спаса нема. Јер, онај ко је, као саучесник, или пасивни учесник крив за шеснаестогодишње продаје националне српске имовине не може више никада да, на скуповима српске сиротиње, виче УААА продаја !
Обећавам да у том великом новом народном савезу (не блоку, него савезу !) који се ствара у Србији, неће бити досадашњих функционера и неће бити људи који су од 5. октобра на овамо продали целу Србију. Свако ко је после 2003. године био (односно ко је остао) на неком званичном положају, нема шта да тражи у данашњој народној побуни, него мора да клекне пред народ и извини му се, као (гласни, или тихи, свеједно) саучесник, или пасивни учесник зла. До 2003. године је можда могао наивно и да верује у неке промене, или да буде заведен надом, али после тога више не. Садашња влада је само наставила сурове пљачке и распродаје које су управо тада устоличене као један нови и агресивни неолиберални СИСТЕМ који је поробио Србију.
Данашњи дан протеста у Београду показао је колико још увек има слободних и независних људи које бивши функционери не могу да преваре. ТЕЛЕКОМ са којим се ја и лично судим због пљачки , не сме никоме да буде продат и приватизован, јер његова имовина припада свима нама. Моја бака по мајци , Драга Трпинац, била је, некада давно, инспектор српских пошта у краљевини Југославији и знала је да су се сви били обавезали на то да српске поште остану државне.
Али борба за Србију са Телекомом тек почиње! Овај 11 новембар у Београду није дан примирја после првог светског рата, него је он дан пробијања мира и тишине и почетак првог антикорупцијског, великог српског народног рата!
Ми који смо се увек борили за социјалну правду и које народ добро познаје, имаћемо овде доста посла. Али, коцка је бачена!
Проф.Мила Алечковић
Metanoja Site 