ОЛЕГ ВАЛЕЦКИ: »ТВРЂАВА СКАДАР-ТРОЈА ХОМЕРА«
У «Вјеснику Академије ДНК Генеалогије»(«Вестник Академии ДНК-генеалогии(Proceedings of the Academy of DNA Genealogy.Boston-Moscow-Tsukuba») http://aklyosov.home.comcast.net/~aklyosov/ који уређује професор Анатолиј Клјосов за децембар 2013 изашао чланак Олег Валецког «Тврђава Скадар-Троја Хомера» (Крепость Скадар-Троя описанная Гомером “)-рецензија на књигу Милутина Јаћимовића «Троја српска престоница Скадар»(«Троя сербская столица Шкодер»).
Број «Вјесника» са чланком у атачменту.
В «Вестнике Академии ДНК-генеалогии (Proceedings of the Academy of DNA Genealogy.Boston–Moscow–Tsukuba») http://aklyosov.home.comcast.net/~aklyosov/ выходящего под редакцией профессора Анатолия Клесова вышла статья Олега Валецкого «Крепость Скадар-Троя описанная Гомером» -рецензия на книгу Милутина Ячимовича «Троя сербская столица Шкодер».
Номер «Вестника» со статьей в атачменте.
Vesnik DNK Genealogiji broj 6 2013 godine
Натприродна бића и магија(сихр) у исламу
Олег Валецки, Георгиј Енгелгарт
Превод Бранка Совиљ
Приликом изучавања ислама морамо узети у обзир представе те религије о натприродним бићима и магији или “сихру“, што је њен арапски назив.
У исламу, традиционална подела света на нама видљиви свет људи, створених из материје (као по правилу, из земнога праха) и невидљиви свет у којем постоје мелеки (често повезивани са анђелима у хришћанству), створени Алахом од ваздуха, и џинови, Алахом створени од ватре. Појам “сихре“ је готово увек повезан са џиновима.
Због ограниченог броја-свега 114 поглавља Корана –сура- за исламско богословље и правна питања огромно значење има Суна – после Корана најважнији извор. (Примедба: Хадиси су засебна обавештења о различитим епизодама живота Мухамеда, његових изрека и (сопутствујушћих етому остојателјствах), пренесени усменим или писаним путем. Сви хадиси образују Сунну (дословно: Суннат Расул Аллах – пример Алаховог изасланика) и други је после Курана извор исламске религије и исламском праву. У том смислу реч “хадис“ приближна је по свом значењу речи “сунна“. У Курану, реч “хадис“ спомиње се у ајатима 18:6 и 20:9 у значењу приче, саопштења. Значење хадиса у исмаској религији врло је велики, у том смислу што пророк Мухамед не само што је пренео директна откривења од Алаха, већ их је и коментарисао, а такође и показивао личним примером какав треба да буде животни пут муслимана. Сви зборници хадиса деле се према степену поузданости на Поуздане (сахих), Добре (хасан) и Слабе (заиф). “Сура“ је арапска реч за означавање глава Курана. Куран се састоји из 114 сура од којих је 64 добијено у Меки, а 28 у Медини.Код шиита додата још једна сура «Ан-нурайн» у којој Али се проглашава равним Мухамеду. Свака сура се састоји од ајата (откровења). Број ајата може бити од 3 до 286. На први поглед, критеријум постављања сура у њихове дуге, наредне суре је од краћих према дужим. Ипак, такав принцип се не спроводи увек. Све суре Курана, осим девете, почиљу речима (бисмаљи) “У име Аллаха, Милостивог и Милосрдног“)
Пошто имају право да тумаче и на основу њих изводе религиозно-правне закључке, познаваоци Корана и Суне имају огроман утицај на живот исламског друштва – уму.
Успостављен у таквом облику, систем нормирања у исламу направио је ту религију изузтно динамичном, непрестано у еволуцији, прилагодљиву трансформишућем друштву и утицајну на његова кретања.
Зато се овај текст не заснива на субјективном ставу аутора, већ на кратком сажетку исламског закона у односима у натприродном свету, изложеног у арапској књизи “Свет џинова и шејтана“ шеика Бедрудина Ебу Абдула Омер ибн Абдула Шебли Ханефија објављеној у Босни и Херцеговини у преводу Ениса Козлића, у издању “Бемут“, Сарајево(“Svijet džina i šejtana” Šejh Bedruddin Ebu Abdullah Omer ibn Abdullah Šebli Hanefi. Prijevod Eniz Kozlić “Bemut Sarajevo”).
Шеик Бедрудин је живео у Дамаску у 14. веку и аутор је читавог низа књига о исламском праву и философији, али је његово најзначајније дело било “Свет џинова и шејтана“.
У тој књизи шеик Бедрудин наводи став из дела Абу Касима ал-Ансарија, Кади Абу ал-Бакиланија, имама Харамеина, шеика Абу Абаса ибн Тамија и низа других исламских теолога који су се ослањали како на Куран, тако и на Суна суру из Курана.
Живећи на граници 13 и 14 века, шеик Абу Абас ибн Тамија сматра се оснивачем идеје исламског фундаментализма и до данас се на њега позивају савремени следбеници “чистог ислама“ или салафизма.
Управи Ибн Таимији припада идеја повратка временима Мухамеда и његових четири праведних калифа, принцип буквалног следовања за Кураном и Суном с отказом од било каквих алегоричних тумачењаи осуде свих “новотарија“ уведених у исламску традицију после епохе “праведних калифа“. То што се Ибн Таимија у својим делима похвално изражава о ауторитету шеика Бедрудина, показује се сасвимозбиљном потврдом значаја радова тог шеика.
Практично су сви исламски теолози попут шеика Бедрудина сматрали да “правоверни муслиман“ не треба да гаји сумње по питању постојања џинова.
Ко је Иблис – ђаво?
Разматрајући мишљења осталих исламских законоучитеља, шеик Бедрудин долази до закључка како већина њих Иблиса сматра џином, а само неколицина – мелеком.
Лик Иблиса (примедба: ђавола) у књизи “Свет џинова и шејтана“ шеика Бадрудина, представљен је на основу мишљења различитих религиозних ауторитета који је приказују на више начина, али заједничким им се показује то што скоро сви Иблиса сматрају џином, а само неколицина мелеком ( Примедба: Џин је бестелесни дух створен Алахом из ватре, који влада извесном самосталношћу у избору између Алаха и Иблиса. Мелек је бестелесни дух саздан Алахом од ваздуха, који служи Алаху). Скоро сви сматрају да је Иблис доспео на небо где је дуго служио Алаху, по чијој в ољи је ту и допао, према мишљењу неких исламских ауторитета, или је, према мишљењу других, био посредник у општењу са џиновима са земље, или је, према тврдњама трећих, доспео на небо као заробљеник мелека када су однели победу над џиновима, или је, како кажу четврти, Иблис као дете, заједно са мелекима, учествовао у гушењу побуне џинова. Треба напоменути да је Шехр Б. Хушиб, на пример, сагласно једној другој књизи, “Ђаво – мит и истина“ већ савременог босанског писца Нијаза Омера (“Davo – mit i istina”. Niaz Omer. “Preporod” “Gračanica”. 2007) сматрао да је, после побуне џинова коју су угушили мелеки, Иблис био је као заробљеник однешен на небо, да се, како је сматрао Са’адб Месу’уд, тада поклонио Алаху и тек се потом одвратио од њега.
У исламу се још увек владајућим ставом о ђаволу показује и тај да је Иблис био један од џинова који су живели после стварања света на земљи. Истина, има разилажења по том питању међу различитим исламским ауторитетима и мањи број улема (Примедба: улема – исламски духовник) сматрао је Иблиса једним од мелека, али много је већи број оних, а међу њима је и Саид Кутб (Примедба: Египћанин Саид Кутб (1906-1966.)- водећи идеолог савременог исламског фундаментализма, аутор књига “Фи зилал ал Кур’ан“ (У сенци Курана) и “Маалим – ат – тарик“ (Знаци на путу), главни теоретичар египатске организације “Муслиманска браћа“, био је кажњен од стране тадашњег председника Египта, Насера) сматрала Иблиса једним од џинова.
Узроком Иблисовог пада наведени ауторитети једногласно сматрају Алахом створеног Адама, коме је он, за разлику од мелека, одбио да се поклони.
Што се самих шејтана тиче, они су, како пише шеик Бадрудин, према мишљењу Кади Абуа, потомци Иблиса. Према Курану ни Иблис ни шејтани не могу ничим наудити муслиману, осим у случају да он сам пође за њима. У томе се веома разликују од хришћанског учења, где и праведник Јов страдао од демона и људи који су се окренули њему.
Упоредо са тим, шејтани се као по правилу сматрају џиновима, а ту нема оштрог раздвајања и зато што се термини “шејтан“ и “џин“ примењују без јасне разлике.
При томе, према низу хадиса, постојали су џинови који су примили ислам, чија се помоћ за муслимана није могла сматрати једнозначно зазорном, као што би то било у односу на хришћана који би примао демонску помоћ.
Тако у наведеној књизи Нијаза Омера “Ђаво – мит и истина“ пише да се у хадису Умара ибн Хатаба говори како се изасланик Мухамед сусреће са џином Хаме ибн Хаме ибн Лакисом ибн Иблисом, који је помагао још Нуху (Ноју). Тај џин је добио опроштај од Алаха и постао ‘искрени верник“, а затим је служио читавом низу светаца познатих из Библије које су муслимани прихватили као сопствене праведнике да би у наведеном хадису пророк Мухамед благословио тох џина и научио га “неколиком сурама“ из Курана.
Свет џинова исламски аутори описују на различите начине, али заједничко име је: џинови су насељавали земљу пре људи, а после дуге покорности Алаху међу њима је избио устанак против Алаха, угушен мелекима.
Према мишљењу исламских аутора, џинови могу живети, јести, пити, чак размножавати се попут људи, а такође могу и умирати. Међу њима има џинова – муслимана и џинова – неверника, међу којима су и џинови – хришћани и џинови – јевреји, тако да џинови – муслимани могу повести рат против неверника.
У књизи “Свет џинова и шејтана“ наводи се сура “’Џин“ у којој се описује како су џинови из Басре у долини Нехлех у рејону Меке слушали проповед изасланика Алаховог, Мухамеда, а наводи и примере џинова који су прмили ислам.
У тој се књизи говори и о томе како у исламском свету псотоји неподељено мишљење да је пророк Мухамед био послат не само људима, већ и џиновима, што потврђују низ хадиса, као и улемска тумачења тих хадиса. (Примедба: Улема су стручњаци за шеријат или просто речено скуп лица који су у исламу врше улогу хришћанских свештеника и теолога).
Према тумачењу шеика Бедрудина, потврду за то налазимо у хадису Ибн Абаса као и у тумачењима Абу – Абаса ибн Темије ибн Абдул – Бере и ибн Хазма, а то такође потврђују и наводи из књиге имама Харамеина, “Иршад фи ред ала Исавијех“. На крају, у самом Курану налази се цела сура “Ел џини“, посвећена џиновима, која говори да су џинови обавезни на послушност пророку Мухамеду, а такви закључци налазе се и у сури “Ел – Акат“.
У хадису Ајше, Мухамедове супруге (Примедба: Ајша (613 – 678), ћерка Абу – Бакра, следбеника пророка, од 622, супруга пророка Мухамеда. После смрти своје прве жене, Хатиџе, пророк се оженио Саудом, женом оја је, као и Хатиџа, била старија од њега. Ипак, она није могла заменити покојну супругу, и Мухамед није успео да се привеже њој. Тада му је Абу – Бакр предложио за жену своју ћерку Ајшу, којо је тада било шест година. Низ проучавалаца сматра да је тај брак (као и толики други) био склопљен са политичким циљевима, јер је савез Мухамеда са њеним оцем, Абу – Бакром, значио јачање моћи пророка Мухамеда у Меки. До девет гона Ајша је живела у дому Мухамеда као кћи, а затим је,после преласка у Медину, Ајша постала пророковом супругом. Ајша је смтрана његовом најдражом женом, тако да је, за разлику од других жена, она имала на њега утицај. Са именом Ајше је повезан велики број хадиса наведених у чувеном зборнику хадиса “ас Сахих“ ал – Бухаре) наведеном у књизи “Свет џинова и шејтана“ и пренешеног од Муслима и Ахмеда, наведене речи које је Мухамед упутио Ајши о томе да је шејтан, дошавши да искушава Мухамеда, био побеђен и да је примио ислам.
Са тим хадисом, како пише шеик Бедрудин, слаже се већина аутора, а имам Ахмед, Мухамед ибн Јусуф Фирјани и Шуреика ибн Тарик ибн Ханбал, такође, додаје да су џинови, према речима Мухамеда помагали му да чини добра дела.
Исто се говори и у хадису наведеном у ккњизи “Делаил“ Хафиза Абу Нуаима наведеног у истој књизи шеика Бедрудина где се наводе и редови из друге књиге “Мушкил – Асар“ аутора Абу Џафара Та – Хавија аналогног садржаја, као и низ хадиса о споменутом догађају. Сам Мухамед сусретао се са џиновима у Медини, где их је подучавао исламу и укупно се, према шеику Бедрудину, Мухамед шест пута састајао са џиновима, који су му добровољно долазили да се подучавају Курану.
У књизи “Свет џинова и шејтана“ наводи се још читав низ хадиса о томе да су џинови слушали учење Курана са пророком Мухамедом и сами потом преобраћали остале џинове у ислам и наводе се таква мишљења религиозних ауторитета, као на пример Абу Хузеифе Ишак ибн Бишр Кураиши о томе да је Алах слао џиновима своје посланике из редова самих тих џинова, које су џинови и убијали.
Један хадис такође описује случај судара два вихора после кога је остала мртва змија. У једном хадису је то био мртви џин, назван муслиманом Амром ибн Џуманетом, погинулим у боју са “џиновима неверницима“.
Облик џинова
У вези са обличјем у којем се џинови јављају такође постоје различита мишљења. Тако Абу Бекр Абу Дунла у књизи “Мекајиду шејтан“ пише да џин не може мењати облик, већ само помоћу магичних метода – “сихре“ омогућава људима да стекну варљиви утисак о његовом облику, што потврђује и Куран. Заједно са тим, шеик Бедрудин пише у својој књизи да када су се непријатељи пророка Мухамеда саветовали у Дору-Недва, да им је пришао шејтан у лику шеика из Неџда.
У тој се књизи наводи и читав низ примера из хадиса и књига исламских религиозних писацао томе да џинови могу узимати облик црних паса, што потврђује и хадис о речима пророка Мухамеда, који наводи Кади Абу Јала
Често се спомињу џинови у облику змије о чему пишу Абу Дунла у књизи “Мекајиду шејтан“ и Абу Бекр Мухамед ибн Џафар ибн Сеха Самири ел Хаити у књизи “Ховаитиф ел-Џенен“
У том је добу много недоречености и противречности у описивању џинова, тако да шеик Бадрудин пише да су, према књизи “Хаватиф“ џинови човечјем оку невидљиви, што опет противречи примерима, у којима су видљиви човеку у облицима паса,змија, људи или других људима или зверима подобним облицима. Према исламским ауторитетима, џинови постоје не само у облицима паса и змија, него и велики број њих има човеку подобан облик, једино што такви имају и крила и могу летети, као и мењати такво своје обличје.
То што ниједан хадис не сарджи описе свих видова појавности џинова, доводи до тога да се у једном хадису говори о џину у облику змије, а у другом о џину у виду жене огромних чељусти, тако да је једино заједничко својство џинова способност мењања облика.
Способности џинова
Као што се могу лако премештати са места на место, тако џинови могу увек живети и само на једном месту. (“Ховатиф ел-Џенан“ писца Абу Бекра Мухамеда ибн Џефер ибн Сехла Самира ел Хараитеија)
Према шеику Бедрудину у исламском свету његовог времена преовлађивала су два основна мишљења о способностима џинова – једни су тврдили да џинови једу и пију, други да их само неколицина то чини.
При томе се у већини хадиса наводе речи Алаха о томе да свака кост, остатак од јела, за којом се изговори име Алаха изнова обрасте месом и служи као храна за џинове. Мухамед је зато и забранио муслиманима да се после нужде чисте костима јер су оне, према његовим речима, предвиђене за храну џиновима, названим у обраћању муслиманима “вашом браћом“.
Низ исламских аутора такође потврђује да су се џинови могли женити представницима људског рода, али су се из таквих бракова рађали хермафродити.
Према у исламу владајућем мишљењу, брак човека с џином сасвим је могућ, иако је муслиманима недозвољен, с тим што шеик Бедрудин наводи мишљења неколицине исламских ауторитета који су сматрали да се такви бракови ипак дозвољавају.
У књизи “Свет џинова и шејтана“ наводи се прича Абу Бекра Куреишија о томе како су се два исламска религиозна ауторитета, Вахб ибн Мунеибин и Хасан Ал-Басари годинама на хаџу сусретали са џином, који се показао тумачем хадиса.
При том, џинови често присуствују извршавању различитих муслиманских религиозних обреда, почевши од намаза и хаџа до џеназе (Примедба: упокојног намаза) и џихада. Они такође обучавају људе у начину обављања тих обреда у исламу. Поврх тога, у знак захвалности за те или друге услуге џинови могу подучавати људе увештини исцеливања болести.
Шеик Бедрудин наводи проповедање Абу Дуње о томе да џинови могу обављати намаз , а и неки други исламски ауторитети наводе да џинови могу чинити добра дела за која добијају награду од Алаха као и да их он кажњава за почињена недела.
И више од тога, према шеику Бедрудину и низу других аутора, намаз могу обављти и џинови и људи заједно и , према речима Ибн Сајрефија ел Хараинија (књига Фавоид) џиновима је допуштено да чине намаз.
Део други
Врсте џинова
Према у исламу општеприхваћеном мишљењу, џинови се деле на “добре“ и “зле“, који се називају и шејтанима. Џинови-муслимани ће ући у Џенет (Примедба: Рај) тада, када шејтани, на челу којих је Иблис (Примедба: ђаво), чији престо се налази на мору окруженом змијама, оду у вечни огањ Џехенема (Примедба: Пакао).
У својој књизи шеик Бедрудин то образлаже низом примера из тумачења хадиса о томе, да џинови живе у сваком дому у коме живе муслчимани. То потврђује и Абу Бакр ибн Убеид у књизи “Мекајису Шејтан“, при чему, према том аутору, ти џинови штите муслимане ос других џинова (хадис Језида ибн Џабира).
Према целим низу хадиса џинови живе чак и у нужницима, због чега су муслимани приликом уласка у нужник дужни очитати молитву Алаху.
Шеик Бедрудин такође наводи хадис Абу Дауда о томе, да ако се муслиман опомене имена Алаховог при уласку у дом и за време јела, то шејтани не могу остати у дому и за столом.
Убиство џина могуће је и у књизи “Свет џинова и шејтана“ где се наводе хадиси Ибн Абу Мелејкета и Хубеибе о томе да је супруга Мухамеда, Ајша , наредила да се убије змија која је заправо била џин-муслуиман и за искупљење греха била је обавезна да подели милостињу сиромашнима према једном хадису, или да ослободи четрдесет робова према другом. Према мишљењу Хубеибе, убиство џина у обличју змије дозвољавало се тек из врло битних разлога и обавезно после трећег упозорења.
Заједно са тим, џинови могу штетити људима, и у књизи “Свет џинова и шејтана“ постоје редови из књиге “Фенун“ Ибнл Акила где се као пример наводи следећи случај: у кући у Заферији (код Багдада) на дворишту се налазио бунар из кога су излазили џинови и убијали људе који би ноћивали у кући. Муслиман, који је читао Куран, остао је жив и здружио се са џином из бунара. Показало се да је тај, као и сви остали џинови који су живели у бунару, био муслиман. И више од тога, тај је муслиман спасио џина смрти тако што је откупио змију у чијем се тели налазио џин од човека који је хтео да је улови.
На тај начин, према мишљењу исламских религиозних ауторитета, правоверни муслимна требало би да буде заштићен од џинова и, према хадису Убејта ибн Кааба, којег је пренео Абу Касим Табарани и који је наведен у књизи шеика Бедрудина, од шејтана штити ајат из суре Ал-Бакара, а заштиту од шејтана обезбеђује и читање низ сури из Курана.
Наравно да сама магија – “сихр“, муслиману садашњи исламски духовници не дозвољавају, али се и ту мишљења неких религиозних ауторитета из прошлости разилазе.
Као што пише шеик Бедрудин, према низу хадиса и према самом Курану, Алах је послао и Вавилон два мелека (Примедба: духови које је Алах створио од ваздуха и које често асоцијативно повезујемо са анђелима у хришћанству) – Харуна и Марута који према неким хадисима су научили сихру невернике, а према другим – упозоравали вернике на опасност од сихре.
Историјски сагласно делу “Ђаво – мит и истина“ признаје се познавање “сихра“ већини исламских религиозних ауторитета, какви су били Фахрудин ер Рази, Ибн Фарис, Ул Муџемул – Весит, Ал Азхари, Лисанул Ареб, Ибну Кудаме Ал – Макдиси, Ибн – ул Кајим.
Тако, према хадису који је записао Акрам од Ибн Абаса, “сихр“ је поникао у египатском селу Ал-Ферема и одрицање постојања “сихра“ сматра се “напуштањем вере“. На тај начин све горенаведено може бити тумачено тим или другим муслиманима да се односи између џинова и људи успостаављају на равноправној основи и, према томе, ако џинови могу бити делом муслимансе уме (Примедба: друштва муслимана), то је правоверним муслиманима дозвољено примати помоћ од џинова, а према томе, може се претпоставити да у одређеним околностима и неки од тих муслимана могу затражити помоћ од џинова.
У књизи “Свет џинова и шејтана“ шеик Бедрудин управо и каже да ти који се баве “сихром“ или “ширком“ често састављају “амајлије“(Примедба: записе) на којима пишу “што је шејтанима мило“ и џинови су чинили таквим људима услуге, на пример, налазили им изворе воде, преносили их ваздухом, а такође и преносили тим људима материјална богатства других и томе слично.
Све ово сад је историјска прошлост. Мада и у садашњем исламском свету видимо праксу екзорцисма или «изгнања џинова» из болесника уз помоћ ритуала приведених и у књизи шеика Бедрудина. Исто није само случај да је део реисламизације босанских Муслимана је превод и штампање теолошких текстова из «исламске демонологије», тачније из «исламске џинологије».
Иако многе сматрају да данашњи исламски салафизам или вехабизам је нека врста «исламског пуританства», да је то једна веома рационалистичка идеологија, која мрзи сваки мистицизам, видимо да и идејни оци овог учења, као што су Ибн Тејмија никад нису сумњали у засниваност «исламске џинологије».
Практички гледано, овај поглед на натприродан свет, који битно разликује од хришћанског, помаже присталицама исламског фундаменталисма коришћење савремених сугестивних метода.
Сами исламски религиозни ауторитети упозоравају у својим радовима на велику опасност која долази од џинова, у првом реду од шејтана и шеик Бедрудин наводи редове из књиге “Мекајиду – шејтан“ где се спомиње џин Суула у женском обличју, који се храни људима, а при том је тај
џин такође, према “Мекајиду – шејтану“ “читао даават“, тј. проповедао ислам.
Као заштиту од шејтана ти исламски ауторитети препоручују читање одређене суре или ајата. На пример, шеик Бедрудин наводи случај у којем је ноћни џин Гул у женском обличју муслиману који је ухватио прочитала ајат “Курсиј“ (Примедба:Свети) као заштиту од џинова, а у књизи
“Аџаиб“ Абдурахмана ибн Мунзура наводи се пример да је ајат из суре “Имран“ заштитио муслимана од шејтана.
Сам шеик Бедрудин је писао да од џинова штити обраћање Алаху и спомињање његовог имена, читање суре “Курсиј“, читање суре “Ал-Бакара“ или њена последња два ајата, учење напамет дела суре “Ха-мим-Ал-муумин“, читање исламског Симбола вере – шахаде.
У таквом контексту не чуди што је у исламу појава различитих окултних покрета била прилично честа. Најбољи пример томе је религиозна пракса шиита код којих је, за разлику од сунитског ислама, духовном сталежу (Примедба: ајатолама, тј. буквално “речима Алаха“) било дозвољено тумачити Куран и хадисе сходно сопственом мишљењу и та њихова појединачна мишљења утврђивала су се за остале чланове шиитске заједнице као религиозна правила.Чак и сам принцип “иџитихада“, тј. изналажења нових религиозно-правних постулата код шиита наставља да се тумачи прилично слободно,за разлику од сунитских улема који су се, по правилу, држе до става о “затварању врата” иџтихада у ХI веку, након формирања задњег сунитског мазхаба – ханбалитског. Сада и код сунита чују се позиви на “отварање двери иџтихада” али ипак без великог успеха.
На пример, са шиитском династијом Убејдалаха која је прогласила својим директним претком Исмаила, потомка Фатиме, кћерке оснивача ислама Мухамада (Примедба:која је дошла на власт у Египту у Х веку) је повезана појава секте исмаелита.
Исмаелит је био и знаменити “Старац са планине“ – Хасан ибн Сабах, који је саздао ред асасина с центром у замку Алавут код града Казвина на северу Ирана. (Примедба- Асасини (хашашини, хашишини – од арапског хашиши, множина: хашишина или хашишинун – уживаоци хашиша – назив под којим су били познати у средњем веку и у нашем добу. Исмаелити – низарити (шиитска грана ислама).Представа о низаритима као о терористичкој секти чији су чланови, наркотицима опијени фанатици, извршавали бројна убиства на политичкој и религиозној основи. Уништили су их Монголи 1258.)
Ред асасина који је управљао “Каирском ложом“ представљао је затворену секту у којој су се практиковали различити ритуали који су имали корене у многобожачким мистеријама и који су, према мишљењу савременика, имали окултни карактер.
Према општем мишљењу, многобожачке мистерије су управо и тежиле окултним циљевима, у крајњем случају ако бисмо те мистерије оцењивалина основу мишљења православног богословља.
Хасан ибн Сабах био је пре свега духовни лидер религиозне заједнице- асасина – коју је сам установио и, истовремено са тим, командант моћне војне силе асасина спремних да убију на први знак.
Тешко да би утицај хашиша, упорно наглашаван у књигама о асасинима могао објаснити њихово свесно самопожртвовање, кад данас и тежи наркотици не изазивају сличну пожртвованост. Неоснована су објашњења о организовању некакве обмане у којој су кандидата напајали вином и одводили међу робиње “Старца са планине“, што би му било представљано као боравак у Рају. Тешко да каква робиња не би некад одала тајну или да сами асасини у међусобним контактима не би разјаснили превару и самим тим очевидно је да је Хасан ибн Сабах владао умећем потпуне контроле понашања и контроле самих душа својих асасина, јер тешко да би они у другом случају тако пожртвовано умирали. Очевидно је да би такву умешност могао стећи само у “Каирској ложи“, где је прошао иницијацију.
У сваком случају, таква пракса била је неспецифична за исмаелите или за шиите уопште. У сунитском исламу постојање сличне може се приметити у суфијским братствима, “тарикатима“, познатијим у Европи као дервишки редови.
Иако се подразумева да на све то сада гледамо као на прошлост, и у садашњем исламском свету можемо наићи на ритуале “истеривања џинова“ из болесника посредством ритуала описаних у књизи шеика Бедрудина.
Није случајно што је елементом реисламизације босанских муслимана постало превођење у великим тиражима теолошких дела о “исламској демонологији“ или, тачније, “исламској науци о џиновима“.
И иако савремени салафизам многи сматрају својеврсним “исламским пуританством“, уз то крајње реалистичном идеологијом, подозривом према свим мистичким аспектима и тражењима, идејни оснивачи тог тока, као што је био Ибн Таимија, нису ставили под сумњу основе “исламске науке о џиновима“.Интересантно је што разлике у односу на хришћанске представе о натприродним бићима олакшавају адаптацију савремених сугестивних
техника следбеницима исламског фундаментализма
Извори:
- “Svijet džina i šejtana” Šejh Bedruddin Ebu Abdullah Omer ibn Abdullah Šebli Hanefi. Prijevod Eniz Kozlić “Bemut Sarajevo”.Сайт http://www.islamskeknjige.com
- “Davo – mit i istina”. Niaz Omer. “Preporod” “Gracanica”. 2007.
- “Savremeni dzihad kao rat”. “Nova Knjiga”, Beograd, Serbia 1989; Grafomotalica, Prnjavor, Bosnia and Herzegovina,1995
- «Тайные общества XX века». Боголюбов Николай
Опубликовано: Валецкий О.В. Применение самодельных взрывных устройств и методы борьбы с ними по опыту армии США. Пушкино: Центр стратегической конъюнктуры, 2014. — 50 с.ISBN 978–5–906233–56–1
В книге на основе результатов анализа боевого применения минно-взрывных устройств в ряде конфликтов последних лет показан характер угрозы, исходящей от данного вида вооружения, а также указаны основные способы борьбы с ними.
Материал рассчитан на специалистов в области военной безопасности, инженерного обеспечения, а также на широкий круг читателей, интересующихся вопросами военной науки.
//
//
//
//
//
Metanoja Site 